петак, 14. јануар 2011.

Istra,ljubav na drugi pogled

Prvi put sam bila u Istri 2008 godine, 5 dana u Portorožu i dva dana u Piranu. Seminar ko seminar, mnogo ljudi, malo slobodnog vremena za obilazak i razgledanje, i večernje žurke.
Proleće 2010. je bio idealan period za odlazak na Istru po drugi put. I tu sam se definitivno zaljubila, na drugi pogled.


Postoje dve legende o tome kako je Istra dobila ime. Prva govori o Argonautima čije verovanje beše da Dunav - koji su oni zvali Istros - ima više izvora i ušća. Pa su tako, tražeći Zlatno runo, i naišavši pri tom na reku Mirnu, shvatili da je to jedno od dunavskih ušća, i kad su potom otišli dalje svojim tragalačkim poslom, iza njih ostade ime: Istra. Druga je priča vezana za Histre, praistorijske starosedeoce Istre čiji se kralj Epulon, kako o tome naknadno svedoči Tit Livije, krajem 3. veka pre naše ere, sukobio sa Rimljanima, braneći svoju prestonicu, današnje arheološko nalazište Nezakcij, u blizini Pule. Kada ih je ostalo još malo živih, Epulon se probada kopljem, da ne padne živ u ruke osvajaču. Rimljani su zadržali ime Histria. Sve je to ionako bilo deo jedne, naizgled večne, imperije.

Istra je poznata po terra rosi, crvenoj zemlji, koja tom grožđu i vinu i hlebu i salati i rakiji daje neponovljiv ukus, sveden, jednostavan ukus vazduha i čistog neba. Vinogradi pored puta niski, nad razrivenom crvenom zemljom, orezani uredno kao frizure u ženskom manastiru. Iznad njih, u daljini istarskog neba, plavi vrhovi planina, i tamo, nad Rijekom, najveća među njima, Monte Maggiore.

ROVINJ

Rovinj je magična oaza sa predivnom rivom, uskim kamenim uličicama, sa brojnim renesansnim, gotičkim, baroknim i neoklasičnim prozorima, balkonima i baladurama.
Biser Istre smešten je na zapadnoj obali poluostrva. Sam grad nastao je 1780. godine. Građani Rovinja, kojih ima petnaestak hiljada, pretežno se bave turizmom, ribarstvom, poljoprivredom, vinarstvom i vinogradarstvom. Grad je to bogate istorije, interesantne arhitekture, prelepih prirodnih bogatstava i vrednih ljudi, koji svakako treba posetiti. Cela rovinjska obala je zaštićena prirodna baština, baš kao i dvadeset dva ostrva i ostvcica što okružuju ovaj grad. Obavezno svratite na pijacu, gde možete pronaći ulje od semena bundeve, koje imapredivan ukus i vrlo je zdravo. Smokve su jako ukusne, a sve to možete zaliti čašom Malvazije, belog vina koje se pravi na Istri.

Sveta Eufemija

Kako se približavate gradu, ukazuje vam se zvonik svete Eufemije, zaštitnice Rovinja, ostrvo Katarina, kao i veliki mol. Sveta Eufemija je bila žrtvovana u pulskoj areni, predata lavovima, a njen sarkofag je more čudom izbacilo na obalu oko 800. godine. Crkva Sv. Eufemije je barokna građevina izgrađena u venecijanskom stilu. Mumija se i danas može videti unutar crkve iza glavnog oltara u sarkofagu koji je delimično staklen.

Crveni otok

Jedna od najpoznatijih turističkih lokacija u Rovinju. U stvari se radi o dva veštački povezana ostrva: Otok Sv. Andrjie i Otok Maškin.
Crveni otok se nalazi na petnaestak minuta vožnje brodićem od centra grada. Taksi brodići sa malog mola na glavnom gradskom trgu, odnosno sa pristaništa Delfin, polaze i dolaze sa Crvenog otoka svakih sat vremena. Plovidba do ostrva vrlo je ugodna, prolazi se pored osrtva Katarine, uvale Lone i Zlatnog rta koji će vas svojom lepotom zasigurno očarati. Na ostrvu možete naći zaista veliki broj plaža. Najčešće su to kamenite plaže sa prelepim uvalama.

Kamenolom Monfiorenzo

Zaštićeni spomenik prirode, nedaleko od Rovinja, putem prema Puli - neki ga nazivaju kamenolom fantazija. Geološki spomenik svetske vrednosti iz kojeg je vidljiv genetski razvoj istarske obale. Brojni slojevi svedoče o postojanju okamenjenih livada sačinjenih od modrozelenih algi koje su, pomešane s vapnenačkim muljem, bile nanošane tokom 130 miliona godina na kopno snagom morskih struja. Iz rovinjskih kamenoloma belog kamena građene su u Veneciji mnoge raskošne građevine, među kojima kao najznačajnije "Duždeva palata ", crkva "Santa Maria della Salute", kao i poznate građevine u Padovi i Ankoni.

PULA

je najveći grad u Istri. U Puli živi oko 60.000 stanovnika. Pula je administrativni centar Istre još od rimskog doba. Grad koji pamtimo po čuvenoj Pulskoj areni, leži na jugozapadnom kraju Istarskog poluostrva na sedam brežuljaka: Kaštel, Zaro, Arena, Sv. Martin, Opatija sv. Mihovila, Mondipola i Pra Grande. Pula je prepuna spomenika istorijske baštine, od zidina i rimskih vrata, rimskog hrama i manjeg amfiteatra, koji datiraju još iz doba Rimskog Carstva, pa do Mletačke tvrđave koja datira iz XVI. Veka
U Puli postoje dva muzeja, Arheološki muzej Istre i Istorijski muzej Istre. Autonomna kulturna proizvodnja i organizovanje civilnog društva događaju se prvenstveno u Kulturnom centru Karlo Rojc, bivšoj kasarni u kojoj danas deluje preko stotinu registrovanih organizacija i inicijativa, mnoštvo sastava i kreativnih pojedinaca.

Pulski Amfiteatar

Treći po veličini u svetu. Najveći i dobro očuvan spomenik iz antičkog doba, sagrađen je sredinom I. Veka. U njemu su se odvijale gladijatorske i viteške borbe, što su bila najvažnija društvena zbivanja u antičkom svetu. Izgrađen je izvan gradskih zidina nadomak grada, uz glavnu ulicu Via Flavia, koja je iz Pule vodila u Akvileju i Rim, a mogao je primiti do 25.000 gledalaca
Upoređujući ga s više od 200 rimskih amfiteatara, plašt pulskog Amfiteatra s četiri stubišna tornja je najsačuvaniji i redak primer jedinstvenih tehničkih i tehnoloških rešenja. Zbog specifičnosti konstrukcije, na pulskom Amfiteatru se mogu izučavati tradicionalni načini i metode građenja u antici, što ga čini jedinstvenim i po čemu se bitno razlikuje od ostalih u svetu.

Rimska vrata

Gradske zidine na ovom potezu, najstariji su deo rimskih obrambenih zidina koje su se tokom vremena rušile i obnavljale uz razne prerade. Herkulova vrata su najstariji sačuvani spomenik rimske arhitekture u Puli, izgrađena sredinom I.veka. Na glavnom kamenu isklesana je glava Herkula, zaštitnika antičkog grada Pole, i njegova toljaga.

Luka

Svakako od zanimljivijih delova pulske istorije treba spomenuti dugogodišnju lučku i brodograditeljsku delatnost. Arsenal i brodogradilište postoje od kada postoji grad i to uvek na istom mestu kroz celu istoriju Pule. Prirodne karakteristike pulskog zaliva prostranost, zaštićenost, bogato poljoprivredno zemljište i obilje izvora slatke vode, pogodovale su nastanku grada upravo na ovome mestu. Čitav zaliv postaje glavni resurs grada u austrougarskom stogodišnjem razdoblju, kada izgradnjom lukobrana početkom 20. veka postaje važna i velika luka u kojoj se mogla smestiti cela ratna flota Monarhije.

OPATIJA

Smeštena je na jugozapadnoj obali Riječkog zaliva. Opatijska rivijera ističe jedinstveno šetalište, znameniti lungomare, i niz šumskih staza - onih laganih, rekreacijskih, i onih nešto težih, planinarskih, usmerenih prema Parku prirode Učki.
Gradski parkovi Angiolina i sv. Jurja čine parkovnu arhitekturu Opatije.Uz to, Park sv. Jurja ovenčan je nagradom za najlepši hrvatski park.

Lungomare

Obalno šetalište, Lungomare, dužine od 12 km, proteže se od Voloskog do Lovrana. Njegova je izgradnja počela krajem 19. odnosno početkom 20. veka na incijativu Društva za ulepšavanje(Abbazianer Verschönerungsverein). Voditelji radova bili su Heinrich Gintl, Alfred Manussi i Konrad Rubbia. Prva faza radova, od Voloskog do Slatine, završena je 1889. godine, dok je druga faza, ona do Lovrana, uz nekoliko podfaza završena 1911. godine zalaganjem doktora Juliusa Horteanua. Lungomare i danas tokom cele godine pruža mogućnosti izuzetne psihofizičke rekreacije za sve uzraste i sve starosne dobi. Bez većih uspona i spustova, udaljeno od saobraćajnica i gužve gradskih ulica, šetalište nudi ne samo talasoterapijski, lekovit morski aerosol, već čitavom svojom dužinom odmor za dušu i telo.

Opatijski Parkovi

Upravo su parkovi uz brojne hotele zaštitni znak Opatije. Središnji park koji se ističe svojim položajem i sadržajem, je ostavio poseban utisak na mene i čini istorijsko jezgro Opatije. Jedan njegov deo se prostire uz Crkvu Sv. Jakova i po njoj dobija ime, dok drugi deo okružuje Villu «Angiolinu» i nazvan je po njoj. Arhivirani dokumenti govore o nastajanju parka u razdoblju između 1845. do 1860. godine, i to u okolini spomenute vile. Zanimljivo je i to da se unutar parka nalazi i pomenuta crkva kao najstarija građevina Opatije, koja je prvi put u spisima zabeležena davne 1449. godine. Crkva Sv. Jakova sagrađena je na temeljima benediktinske Opatije po kojoj je grad Opatija dobio ime. Zbog svog istorijskog razvoja park je tako danas podeljen u dve celine – Park Sv. Jakova i Park «Angiolina».

Sve u svemu za 7 dana uspele smo da obiđemo najlepša mesta Istre, i da ostanemo zadivljene lepotom prirode i obale.

недеља, 02. јануар 2011.

Tanzanija, deo prvi

Posle tri dana lutanja po plažama i klubovima Mombase, svanuo je dan polaska za Tanzaniju. Drugarica Ruth, koju smo upoznale u restoranu, nas je povela do centra grada da kupimo karte za Dar es Salam. Pred nama je bilo naporno putovanje od 600 km prašnjavim putem kroz džunglu. Lokalni autobus je posve ličio na onaj iz “Ko to tamo peva”, prljav, star, a pri tom i jeftin, samo 15 dolara. Naravno, mogle smo uzeti i avion, ali nismo htele propustiti neviđenu avanturu.
Ljubazno smo pitale vozača koliko će trajati put, i dobile informaciju da je reč o 9 sati puta, sa samo jednim 30minutnim zaustavljanjem.

Krenule smo u avanturu, ni ne sanjajući šta nas čeka. Već na samom izlasku iz Mombase, bile smo zapanjene. Put kroz džunglu je bio krivudav, prašnjav, a u autobusu smo bile jedine belkinje. To nije bilo truckanje, to je bilo odskakanje od sedišta po pola metra. Isprva smo se smejale kao lude, a nakon dva sata takve vožnje, nije bilo nimalo naivno. Sati su prolazili a pred nama su se smenjivali prelepi predeli. Zelenilo, drveće kakvo nismo imale priliku da vidimo do sad, prašnjav put, osećale smo se kao da smo u nekom ludom avanturističkom filmu.

Nakon nekoliko sati puta, stigle smo na granicu. A granica po imenu HoroHoro-pravi horor. Dakle, prvo smo svi morali da izađemo iz autobusa, koji je otišao u nepoznatom pravcu. Zatim, morale smo naravno da prođemo pasošku i carinsku kontrolu i platimo Tanzanijsku vizu koja košta 50 dolara. Pri tom, desila nam se vrlo čudna stvar. Kako je i u Tanzaniji dolar na ceni, ne primaju novčanice koje su starije od 2000te godine, pa ako se desi da imate sa sobom novčanice od 100 i 50 dolara iz na primer 97, možete da ih bacite.

Platile smo vize i krenule peške kroz jedan predeo ograđen žicom. Pešačile smo desetak minuta kroz krajolik koji je izgledao kao nekakva pijaca, sa gomilom tezgi i ljudima koji su nas gledali kao da smo pale sa marsa.Uspele smo u tom hororu da izvučemo kameru iz ranca i malo snimimo predeo. Iza tog dela ograđenog žicom, na samom izlazu čekao nas je bus, a ja ni dan danas ne znam kuda je on prošao, jer se kroz ograđeni prolaz mogu kretati samo ljudi. Kasnije smo saznale da se na baš tom graničnom prelazu desio pravi pokolj par meseci ranije, gde je prilikom prelaska pobijena jedna čitava fudbalska ekipa iz Kenije.

Put se nastavio dalje. Vozile smo se dobrih 6 sati, i stigle u mesto zvano Tanga. Tu smo prvi put posle tri dana u Keniji, ne računajući “Ratka Mladića”, videle belog čoveka. Pretpostavile smo da je neki turista, pošto je imao ranac na leđima. Tanga je mesto blizu granice, mali ali prelep grad, koji predstavlja centar Tanga regije, jedne od 26 regija koje čine Tanzaniju. Tu smo popile kafu, koka kolu, a iako smo bile gladne, iskulirale smo klopu jer je bilo mnogo prljavo i neugledno da bismo bilo šta pojele.

Nakon pola sata nastavili smo ka Dar es Salaamu. Tanzanija je još lepša od Kenije, priroda je očaravajuća, nepregledno zelenilo džungle i dalje prašnjav put, tako da smo ubrzo zaboravile na truckanje. Put je trajao celih 12 sati. Mrak se spustio još u 6, a mi smo oko 9 ušle u Dar. Već na samom ulasku u grad, kad smo pomislile da nas ništa ne može iznenaditi nakon Mombase, prevarile smo se. Zamislite grad sa zvaničnih 2.5 miliona stanovnika, nezvanično oko 4, gde predgrađe nema ulično svetlo. Ulazak u sam grad je trajao oko sat i po vremena. Sa leve i desne strane su smenjivale ulične tezge od kartona, vašarišta prepuna ljudi koji su igrali, pevali, prodavali, kupovali, i sve to bez uličnog svetla. Ludom putovanju se bližio kraj, te smo u nekom momentu ni ne znajući u kod delu grada se nalazimo, konačno napustile autobus.

S obzirom da smo unapred rezervisale hostel, lako smo uhvatile taxi i stigle u “bekpekerski” kraj. Hostel je bio pristojan, sa intenet kafeom i malim restoranom. Naš sobičak je bio toliko mali da smo jedva stale, nas tri, naši rančevi, tri mreže i tri kreveta. I ovde je mreža obavezna jer je opasnost od Malarije velika. Sobu smo platile 39 dolara, uključujući i doručak. Ni Dar nije siguran grad, nema toliko kriminala ali opasnost od krađe je velika, jer je stanovništvo jako siromašno.

Tanzanija je jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu. Čini je 26 regija, a nastala je 60tih godina 20. veka spajanjem Tanganjike i Zanzibara. Obe zemlje su pre toga bile engleske kolonije. Tanzanija ima preko 40 miliona stanovnika od kojih većina pripada Bantu grupi, a 31.je po veličini u svetu. U Tanzaniji se nalaze: najveća Afrička planina Kilimandžaro, koja predstavlja aktivni vulkan, najveće jezero u Africi –Viktorijino odakle izvire reka Nil, kao i najdublje afričko jezero Tanganjika. Tanzanija ima nekoliko prelepih nacionalnih parkova, koji predstavljaju stanište divljih životinja od koji su najpoznatiji: Ngorongoro krater, Serengeti-poznat po godišnjoj migraciji miliona Gnua, Mikumi, i Gombe u kome se proučavalo ponašanje šimpanzi.
U Tanzaniji je zvanična valuta šiling, a za 100 dolara možete dobiti 160.000 tanzanijskih šilinga. U odnosu na Keniju, sve je jeftinije. Možete jesti za 2 dolara, a alkohol je naravno skup. Votka je oko 4 dolara, red bull 7, a parče pice je oko 50 centi. U Dar-u postoji obilje prodavnica u kojima možete kupiti lokalnu halucinogenu biljku po imenu Pan- mešavinu začina umotanih u zeleni list, koja se žvaće i izaziva dejstvo slično kao marihuana. Potpuno je legalno i predstavlja pravu turističku atrakciju
Dar es Salam je nekad bio glavni grad, ali je ostao ekonomski i kulturni centar Tanzanije. Za razliku od Mombase, postoje delovi grada koji potpuno liče na moderne evropske gradove, sa velikim soliterima i tržnim centrima. Kako je grad i trgovinski centar države, tu su smeštena predstavništva stranih kompanija, banaka, poslovni centri.

Za Dar su karakteristične i male prodavnice, gde su trgovci poreklom Indijci ili Arapi, jer su se godinama mešali sa lokalnim stanovništvom, a najveća razmena robe je bila upravo sa ovim zemljama. Ulične tezge su svuda po gradu, a cene se razlikuju u zavisnoti od toga da li se približavate centru ili ste u predgrađu. Đinđuve, minđuše, marame, prelepe narukvice, ne znate šta je lepše, a sve jeftino. Obavezno je cenjkanje, jer cenu možete spustiti do dva tri puta niže od početne. Dar je i poznati univerzitetski centar, luka, a najznačajniji je svakako Nacionalni muzej u kome je do detalja opisan nastanak civilizacije i u kome se nalaze fosilni ostaci pračoveka.

Nakon puta kroz džunglu, i smeštanja u hotel, bile smo premorene i bukvalno smo se strovalile u naše krevete, pod mrežu. Opet nas je čekala neizvesnost, nepoznato i nove avanture. S obzirom da smo imale tri dana na raspolaganju, kovale smo plan odakle početi ujutru.
A u sledećem blogu, avantura sa ženama Tanzanijskim, mladom austrijankom Sofi, bračnim parom Zanzibarac-Švajcarkinja, i ludim lokalcima koji su nas prveli kroz najbolje klubove Dar-a.