четвртак, 29. септембар 2011.

Novi pasoš, part 2: Srbija međ` šljivama i dalje

Mojoj sreći nije bilo kraja, misleći da ću sve da završim za par dana, bez pozivanja na ovog ili onog. Čak napisah tekst i javno se zahvalih MUP-u pre vremena, ali je ovo ipak Srbija međ` šljivama. Bila i ostala.
I završila sam ja sve u roku, no opet se pokazalo da bez „vezice“ ništa ne može da se uradi.
Elem, odem ja po uputu tete sa telefonske centrale u Ljermontovu. Ali avaj, predam dokumenta a neki ljuti čika mi kaže:

-šta mene briga što vama pasoš hitno treba, predali ste sve, dođite za dvadesetak dana.

Džaba priče o poslovnom putu, pokušala sam i da mu opišem Rovinj, pa znate ovo, pa znate ono, ma jok, ne vredi. Izađem iz kanca k`o pokusni kunić, sednem na klupu u čekaonici i mislim se, ma ne idem dok ne završim. Krenem da vrtim film po glavi, koga znam, koga znam ko nekoga zna, po onoj čuvenoj „I know people who know people…“

Setim se u momentu da mi je moja draga drugarica Adriana dala svojevremeno broj telefona od izvesne Jovane, koja radi u Ljermontovoj, i koja može da mi pripomogne. Okrenem Jovanu, ali nije bila dostupna. Vratim se kod čike u nameri da se pozovem na ženu, on me sačeka narogušen i ljut sav:

-opet vi? Lepo sam vam rekao da dođete za dvadeset dana.
-ja se izvinjavam, ali znate, pokušala sam da dobijem Jovanu na telefon, ali…

U pola rečenice me čika prekide:

-Jocu? Pa Joca je na bolovanju, što ne kažeš da si „njegova“. I kad ti treba pasoš?
-pa, ako može što pre, putujem sledeće nedelje, a Joca se ne javlja…

Ja skontam da je permutovao i da ne zna Jovanu, ali da očigledno postoji tamo neki Jovan, po nadimku Joca, koji eto može da mi omogući da dođem do mog novog pasoša, što pre.

-Joca je na bolovanju, ko zna kad će čovek da se vrati, daj mi tvoj broj, završićemo, što odma` nisi rekla.
-eh, pa nisam mogla da uđem i tek tako kažem poslao me Joca, mislila sam da ću sve brzo da završim.

Odmah je uzeo moj predmet, i pasoš je bio gotov za tri dana, zaista.
Pojma nemam ko je Joca na bolovanju, no u svakom slučaju ja završih posao, ljuti čika ima pokriće za brzo obavljen posao, a čika Joca kad se vrati sa bolovanja, ništa mu neće biti jasno.

Ja bila u Rovinju, svi srećni i zadovoljni, parola „snađi se“ radi. Volim Srbiju međ` šljivama.

четвртак, 08. септембар 2011.

Novi pasoš

Radujem se Rovinju. Ne toliko vikend medija festivalu koliko mirisu borovine, maslinama i belom vinu. Ali avaj, skapiram da sam izgubila pasoš. Još kad sam uzimala tu biometrijsku ličnu kartu, nisam se dvoumila te sam uzela tu tzv. čipovanu. Kao da sam znala.

Šta ću, kud ću, pronađem broj telefona na netu. Pozovem, niko se ne javlja. A, mislim se ja, Rovinj je u pitanju a imam samo dve nedelje do polaska, sad ću da zovem na svakih 15 minuta. Tako i bude. Par puta se niko nije javljao, par puta je bilo zauzeto, ali upornost se uvek isplati. Javi mi se čika policajac, ja uredno kažem šta mi treba, on me prebaci na neki lokal.
Javi mi se teta, ja opet izdeklamujem ko sam, šta sam i šta je moj problem, ona mi lepo objasni da pravna služba nema ništa sa tim i da zovem ponovo centralu.

Ja opet sve ispočetka, prvo zauzeto, onda se niko ne javlja, onda pozovem jos pet puta, javi se neka teta policajka. Ne bude mi teško, ko vrabac na grani da ponovim sve, kaže teta evo prebacujem vas na lokal.

I jopet, do`aran, do`aran, tak`a i tak`a stvar, treba mi to i to. Žena mi objasni proceduru, koja je mnogo prostija ako imaš čipovanu ličnu kartu, i da treba da napišem molbu na memorandumu firme da mi hitno treba pasoš, jer tako ću završiti sve u datom roku, i još mi da ime čoveka, zakaže mi termin danas u 17h, kolko para sve to košta, i zapiše moje podatke da me najavi.

Moje poslednje pitanje je glasilo:

-za koliko dana ću dobiti novi pasoš?

-za dva do tri dana, kaže teta.

-zahvaljujem, kažem ja.

Elem, ne znam da li imam više sreće nego pameti, ili se stvarno hitni slučajevi rešavaju veoma hitno, no `oću da kažem da sam završila sve za 5 sati, koliko mi je trebalo da dobijem osobu koja može da me uputi šta i kako. Odmah sam zaboravila na nerviranje zbog prebacivanja na raznorazne lokale i zauzet telefon.

Bez ikakve veze, konekcije, preporuke za tri dana najviše ja ću dobiti svoj pasoš.

A žao mi je starog najviše zbog tanzanijske vize koja je šiz koma, a sastoji se od malog pečata i ručno ispisanog datuma.

Kako god, pohvaljujem MUP. Iskreno, nisam verovala da može biti tako prosto.