петак, 02. март 2012.

Svi treba da znaju šta drugarstvo znači

Dok sam šerovala sad jedan tekst na fejsbuku, dva puta sam pisala prateći tekst i brisala. Prvi je glasio:

Bome, ja se družim i to svakodnevno, imam mnogo drugara i prijatelja, drugarica i prijateljica, i sve ih volim i oni mene. Koliko drugara vi imate? Sa koliko ste se njih videli ove sedmice? Ja sa 12. Prijatelji su dragoceni. Družite se i bićete nasmejani, lepši i zdraviji.

Onda sam obrisala prvu rečenicu. Na kraju je ostala samo poslednja.

I počela da razmišljam o ljudima. Ko sam ja da nekom držim slovo, pitala sam se. Onda sam pomislila, pa ovo je moj zid, pisaću na njemu šta ja hoću. Pardon, moj tajmlajn. Pa ja sam spoznala pravu vrednost prijatelja i baš zato hoću da podelim sa ljudima svoje iskustvo sa prijateljima. Pozitivno. Najdivnije iskustvo zbog kog obožavam da kažem da volim svoje prijatelje neizmerno.

Pa sam shvatila da mi tajmlajn nije dovoljan za sve ono što hoću da napišem.

Elem, prošle godine u ovo doba su mi se dešavale strašne stvari. Nisam igrala za određenu raju, zanemarila sam taktiku i sve je pretilo da završim u nižerazrednom vratniku. Ko me dobro zna, zna o čemu pišem, ko me ne zna, ukratko: prestala sam da radim, odbila sam, ko u filmu, ponudu koja nije mogla da se odbije, a eto ja jesam, i našla sam se sa nula dinara u džepu, dva kredita koja iznose dve prosečne plate u Srbiji, ponekim neplaćenim računom, nezaposlena. Ali, sačuvala sam svoj ponos, (tako me vaspitali, šta ću), i miran san. I onda, kad sam se probudila ujutru, za doručak sam imala na raspolaganju taj svoj ponos, a za ručak taj miran san. Moja porodica je bila uz mene: roditelji , moja 3 brata i sestra, koje volim najviše na svetu, svako bi sebe dao za mene. No, mislila sam, gde ću sad njih da opterećujem, svako ima svoju porodicu i probleme, bolje je da ne znaju za neke stvari. Što manje znaju, manje će da pitaju, manje ću morati da objašnjavam.

Kud ću šta ću, zovnem prijatelje. Prijatelji su došli odmah kod mene. Saslušali me. Klimnuli glavom i podržali me. Nahranili me. Napojili me. Dali mi lovu za kredite. Izveli me na piće. Platili mi taksi do kuće. Kupili mi leba i putera, i mleka i mesa da imam za sutra. Prekosutra došli i napunili mi frižider. Kupili mi boks cigara, ne jedno paklo, već deset. Zasmejavali me. Vodili u bioskop. Odveli u šoping. Obukli me. Kupili mi haljinu. Poveli sa sobom na put, na more. Doneli mi torbu iz Loznice. Plakali sa mnom. Tražili posao sa mnom. Vodili me na ručak i večeru. Opet mi platili piće. Razbolela sam se bila u jednom trenutku, pa su mi platili lekara. Odveli me kod zubara i platili zubara. Opet mi dali pare za kredit. Dali mi pare da registrujem agenciju. Našli mi klijenta da zaradim neki dinar. Napravili grupu na fejsbuku. Opet plakali sa mnom, pa opet popili i sve platili što smo popili. Našli mi i dečka, i to finog. Vozili me kolima gde god je trebalo. Oni koji ne voze, platili mi taksi uveče da ne čekam prevoz. Kupili poklone za mene za neku svadbu. I za rođendan. Kupili mi još cigara, i kupaći kostim. Vodili me u Budvu. Vodli me na kafu i ceđenu pomorandžu i vodu negaziranu, pride. Dolazili po mene uredno svaki petak i subotu, izvodili u grad i uredno me vraćali uveče iz grada. Vodili u Mek posle izlaska, ili pekaru ako baš zaglavimo. Jeli moje uštipke namazane džemom i mljackali ko da kavijar jedu (dobro, jesu odlični). Igrali sa mnom kolce po stanu. Smejali se. Opet plakali. Vodili duge razgovore. Šetali i sedeli na klupi u parku. Voleli me, uživali sa mnom, družili se, a ja bez cvonjka. A oni sve vreme sa mnom, ko da imam sve pare ovog sveta. I još mi davali pare, ne pitajući kad ću vratiti. Nekima još nisam ni vratila, razumeju.

Kapirate?

Prijatelji su dragocenost. Bogatstvo. Sa prijateljima se čujem svakodnevno. Viđam svake nedelje. Ili jednom u dve nedelje. Ili jednom mesečno. Zavisi kad ko može, ali tu smo, stalno, uvek. Viđamo se i družimo. Kad mi je bilo najteže, prijatelji su bili tu. Iznenadili me. Oduševili. Oduvek sam znala u teoriji ali sam shvatila u praksi, nema bolje stvari u životu od prijatelja. Imati prijatelja je čast i privilegija. Ne mogu svi ljudi imati prijatelje. Onaj ko voli ljude, vole i ljudi njega. Potpuno sam uverena da je u pitanju razmena energija. Sličan se sličnom raduje. Što više ljubavi daješ, više ti ljubavi stiže. Lično sam se uverila u to. U najtežim trenucima moji prijatelji su bili uz mene, svi do jednog. Neću ih nabrajati, svi oni će se prepoznati u ovom tekstu i znaju koliko mi znače. I ja sam tu za njih, oduvek i uvek. Kad bih dobila sedmicu na lotou, prvo što bih uradila je strpala ih sve u avion i odvela mesec dana na Filipine. Ili Zanzibar. I svakome podelila da zakrpe rupe. Prijatelj se u nevolji poznaje. Ja sam sve svoje prepoznala i upoznala i spoznala. I volim ih sad još više, za svakog bih dala litar krvi.

E zato mi je bio mali moj tajmlajn. Nije moglo sve ovo da stane. A ovog teksta ne bi bilo da nije ovog u Politici: http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Prijatelji-ili-drugovi.lt.html
Vraćam se na početak priče. Koliko drugara vi imate? Sa koliko ste se njih videli ove sedmice? Ja sa 12. Prijatelji su dragoceni. Družite se i bićete nasmejani, lepši i zdraviji! Negujte prijateljstva. Negujte prijatelje. Zovite ih i kažite im da ste srećni što ih imate. Samo zato. Da im čujete glas. Da se nasmejete nekoj glupoj fori. Osmislite vašu foru. Budite tu za njih. U tri ujutru, u šest popodne, u deset uveče. Bićete ispunjeni.

Ja jesam. Srećna sam. I dalje imam dva kredita, brdo neplaćenih računa, dve neplaćene kazne za saobračajni prekršaj, Diners rate i tako to. Radim, šljakam, otplaćujem, patrgam, ne štedim, ali potrošim kolko zaradim, otputujem tu i tamo. Sto problema reklo bi se, rešavam jedan po jedan. Ali šab me gabri, hej, ja sam večeras bila sa svojim prijateljima na večeri rođendanskoj i bilo mi je strava, 3 sata smo se smejale kao lude.
Jedan je život i jednom se živi, manite se kuknjave zbog svakodnevnih problema i pravac sa prijateljima. Problemi budu i prođu, reše se.
Prijatelji su tu zauvek.