Vozim se juče devetkom, i spazim najnoviju kampanju poznatog domaćeg vakulteta o kom pisah u prošlom blogu. Nemam neke naročite doživljaje iz prevoza, ovaj put, na koje sam već navikla, sem toga što spazih bilbord. Najnoviji. Kaže bilbord:
-završi vakultet i vrati se u Srbiju.
Ajde što je isti za prethodnu kampanju dobio abnormalan PR u ovdašnjim medijima, što je tekst na bilbordu imao slovnu grešku, što su svakojaki stručnjaci dali svoj sud o tome, što se ispolemisalo među komentatorima na raznoraznim sajtovima, to i mogu da progutam.
Ali ne mogu da se ne zapitam, šta mu je sve ovo trebalo?!
Ne kažem da nije bilo završavanja i polaganja ispita „ispod žita“ i na državnim fakultetima, bilo je, svi se sećamo Kragujevca. I ne sumnjam da na tom vakultetu ima studenata koji vredno uče i polažu ispite po svim pravilima. No, ako već ima tih koji uspeju da se “dogovore” i završe pre roka, onda se paralelno sa tim radi na isticanju kvaliteta studija, onih koji su ga završili i koji zaista vrede, kao što to rade svi državni fakulteti. Ovaj stručnjak radi ovde, onaj radi onde, najbolji kupljeni od te i te firme, alumni su ti i ti. Ne upire se prst u oko sa asistentima pevaljkama, jerbo svi znamo da žena nije završila faks, a i ako jeste onda se istakne njena “naučna” biografija.
Elem, stara narodna kaže:
“Ne kune majka sina što se kocka već što se vadi”.
Stoji da država ne radi ništa na sprečavanju odliva mozgova, ali stoji i da svako ko završi studije u inostranstvu, grebaće rukama i nogama da ostane tamo. Verovatno je školski sistem na dotičnom vakultetu pravljen po uzoru na fakultete u inostranstvu. Na državnom faksu ima gomila ispita koji su preobimni, nepotrebni a svi znamo za onu profesorsku-Bog zna za deset, ja za devet a vi možete dobiti najviše osam. Nego, pusti brate kampanju da se završi, kad se već digla prašina. Ne vadi se novom, još nejasnijom porukom.
Sve me ovo podseti na onu čuvenu iz Mućki, gde su Rodni i Del Boj napisali:
“Trotters Independing trading-New York-Paris-Peckham”.
субота, 2. април 2011.
среда, 30. март 2011.
Oj Srbijo međ' šljivama-part 2: gospodarica prstenova, kulen i vakultet
Jadna li si Srbijo zemljo u kojoj je glavna vest-retrospektiva jedne veze jednog pop pevača i jedne voditeljke. A kulen dobi odličnu reklamu. Nadam se da će proizvođači to vrlo iskoristiti i pozvati aktere da budu u reklami. Namlatiće se para. A mogu ga nazvati i „kulen pomirenja“. Reklama bi mogla da glasi ovako:
-prevarila vas je žena?
-ostavio vas je verenik?
-ništa lakše. Kupite kulen, spremite ga za doručak, sitno iseckajte na tanke kolutove i vratiće vam se trčeći u zagrljaj.
Vaš kulen-kulen za sva vremena.
Eto odličnog scenarija za najnoviju sagu. Nakon neuspelog pokušaja BK televizije sa serijom „Jelena“ da naprave srpsku sapunicu, možda bi se ovdašnji scenaristi i režiseri mogli pozabaviti novom sapunicom: „Gospodarica prstenova“, ili „Kulen i gospodarica prstenova“, tu sad može biti varijacija na temu do besvesti. Sigurna sam da bi to bila sjajna domaća saga o lažima, prevari, veridbama, raskidu, pa ponovnom pomirenju. Svakako tu treba obuhvatiti i period Evrovizije, ali i dati vrlo važnu ulogu kulenu, kao prekretnici, a eto im i sponzora, odma'. Obavezno uvesti i minorne likove poput Nate i Dače. Kraj sage: i onda je Nata otišla na kulen kod Dače, i pomirili su se. I onda su otišli i oni u Budvu, i zajedno jeli kulen sa Željkom i Jovanom, sirota Romana je sve posmatrala iz prikrajka, avaj, Fotos ne jede kulen...
Čula sam juče na TV-u da je procenat nezaposlenih u zemlji 19.5 %. Dečaka je nagnječio lift koji nije remontovan još od '72. Neko jadno dete je silovala skoro pa cela porodica. Građani Srbije su prezaduženi. Struja skuplja za 10% od maja. Hleb od aprila 50-60 dindži. Ali avaj, mnogo je bitnije da li je Dača došao na Hanin rođendan, ili je sve to patka Natinog PR tima. Glasajte kome bolje stoji donji veš, Nati ili Severini. To je mnogo bitnije.
Nisam lažni moralista. Zbog prirode profesije sam morala da pratim sve vesti, pa i ove zabavnog karaktera. No ono što me posebno nervira (uvek kad napišem ovu reč setim se one čuvene reklame: „posebno sam radosna, dok moj muž spava na njemu on više ne hrče), jeste abnormalan značaj koji su svi ti raskidi dobili, pored sveg sranja koje nam se dešava u zemlji. Siroti Englezi, njima je sve potaman pa gutaju vesti o Bekamu i Viktoriji. No mogu li se ove naše zvezde i zvezdice uopšte meriti sa njihovom popularnošću?! Najjače od svega je kad sam videla tu retrospektivu, ne iz dana u dan, već iz časa u čas. Ma hajte molim vas.
Ajoj, na Romanu smo potpuno zaboravili. Sirota Romana je raskinula sa Fotosom. Još on drznik, izjavi za neke novine kako je Romana uvek sama sebe finansirala, to što je on nju obasipao džipovima i spotovima, to ništa ne znači.
Sad me brinu i Bane i Kaća. Koga još briga za Anabelu i Mladena, oni su ispušena muštikla.
I brine me naša „Ceki nacionale“. Ona je sve to zaradila od pevanja, pa videste li onoliki narod na Ušću, sram vas bilo. Kaki crni džipovi i pištolji, to neko podmetnuo.
I tako iz dana u dana, iz časa u čas. A reklama za domaći nam, privatni, prestižni vakultet (jerbo me sramota da ga nazovem fakultet)? I vrapci na grani znaju da se diploma tog vakulteta može dobiti u najkraćem mogućem roku, ceo vaks za 6 meseci, za par 'iljada evara. Jedna naša poznata pevaljka, brez magistarske diplome je asistent na tom vakultetu, svašta ona može da poduči. Pa urednik jednog od dva politička magazina u Srbiji, koji se osmeli napiše komentar na dešavanja po pitanju istog, a tekst brale naručen, vidi se iz aviona. Još se drzne da ga brani, gosn' rektora i vlasnika, i kao-šta koga briga, čoveku se može. Ma hajte molem vas.
I opet ću se pozvat na onu našu, malko prekrojenu:
oj, Srbijo među kruškama, medu šljivama,
oj, Srbijo među ovcama na njivama,
oj, Srbijo među planinama, među brdima,
oj, Srbijo, kukala ti majka.
A dikaju deca u lažigaćama, pod kosom,
u blatu, među svinjama, među patkama,
pa po njivi trče nogom bosom,
hraniš ih, Srbijo, više prosom nego medom
I uciš ih majko, da mrze sve što nije
Ceca i Seka i svinja što rije.
O Zemljo čobana na brdovitom Balkanu
imaš jednu vrlo velku manu
neš’ ti strašno smrdi u odnosu na zemlju stranu,
izmedu ostalog.
oj, Srbijo, nekad orlu sjajni,
danas ti dani više nisu bajni
neće ni biti, ni da jebe puž raka,
kada ti je pogrešna odluka baš svaka.
A ovce u polju samo tužno bleje
i blejaće dok ih sneg ne zaveje
čak ni tad se neće pretvoriti u vuka
jer čoban tera ovčice
jedan čoban a stotinu ovaca
i svaka se njemu pod noge baca, glupa ovca.
*pesmica preuzeta sa sajta vujaklija.com, neje mojih ruku delo tek da se zna
-prevarila vas je žena?
-ostavio vas je verenik?
-ništa lakše. Kupite kulen, spremite ga za doručak, sitno iseckajte na tanke kolutove i vratiće vam se trčeći u zagrljaj.
Vaš kulen-kulen za sva vremena.
Eto odličnog scenarija za najnoviju sagu. Nakon neuspelog pokušaja BK televizije sa serijom „Jelena“ da naprave srpsku sapunicu, možda bi se ovdašnji scenaristi i režiseri mogli pozabaviti novom sapunicom: „Gospodarica prstenova“, ili „Kulen i gospodarica prstenova“, tu sad može biti varijacija na temu do besvesti. Sigurna sam da bi to bila sjajna domaća saga o lažima, prevari, veridbama, raskidu, pa ponovnom pomirenju. Svakako tu treba obuhvatiti i period Evrovizije, ali i dati vrlo važnu ulogu kulenu, kao prekretnici, a eto im i sponzora, odma'. Obavezno uvesti i minorne likove poput Nate i Dače. Kraj sage: i onda je Nata otišla na kulen kod Dače, i pomirili su se. I onda su otišli i oni u Budvu, i zajedno jeli kulen sa Željkom i Jovanom, sirota Romana je sve posmatrala iz prikrajka, avaj, Fotos ne jede kulen...
Čula sam juče na TV-u da je procenat nezaposlenih u zemlji 19.5 %. Dečaka je nagnječio lift koji nije remontovan još od '72. Neko jadno dete je silovala skoro pa cela porodica. Građani Srbije su prezaduženi. Struja skuplja za 10% od maja. Hleb od aprila 50-60 dindži. Ali avaj, mnogo je bitnije da li je Dača došao na Hanin rođendan, ili je sve to patka Natinog PR tima. Glasajte kome bolje stoji donji veš, Nati ili Severini. To je mnogo bitnije.
Nisam lažni moralista. Zbog prirode profesije sam morala da pratim sve vesti, pa i ove zabavnog karaktera. No ono što me posebno nervira (uvek kad napišem ovu reč setim se one čuvene reklame: „posebno sam radosna, dok moj muž spava na njemu on više ne hrče), jeste abnormalan značaj koji su svi ti raskidi dobili, pored sveg sranja koje nam se dešava u zemlji. Siroti Englezi, njima je sve potaman pa gutaju vesti o Bekamu i Viktoriji. No mogu li se ove naše zvezde i zvezdice uopšte meriti sa njihovom popularnošću?! Najjače od svega je kad sam videla tu retrospektivu, ne iz dana u dan, već iz časa u čas. Ma hajte molim vas.
Ajoj, na Romanu smo potpuno zaboravili. Sirota Romana je raskinula sa Fotosom. Još on drznik, izjavi za neke novine kako je Romana uvek sama sebe finansirala, to što je on nju obasipao džipovima i spotovima, to ništa ne znači.
Sad me brinu i Bane i Kaća. Koga još briga za Anabelu i Mladena, oni su ispušena muštikla.
I brine me naša „Ceki nacionale“. Ona je sve to zaradila od pevanja, pa videste li onoliki narod na Ušću, sram vas bilo. Kaki crni džipovi i pištolji, to neko podmetnuo.
I tako iz dana u dana, iz časa u čas. A reklama za domaći nam, privatni, prestižni vakultet (jerbo me sramota da ga nazovem fakultet)? I vrapci na grani znaju da se diploma tog vakulteta može dobiti u najkraćem mogućem roku, ceo vaks za 6 meseci, za par 'iljada evara. Jedna naša poznata pevaljka, brez magistarske diplome je asistent na tom vakultetu, svašta ona može da poduči. Pa urednik jednog od dva politička magazina u Srbiji, koji se osmeli napiše komentar na dešavanja po pitanju istog, a tekst brale naručen, vidi se iz aviona. Još se drzne da ga brani, gosn' rektora i vlasnika, i kao-šta koga briga, čoveku se može. Ma hajte molem vas.
I opet ću se pozvat na onu našu, malko prekrojenu:
oj, Srbijo među kruškama, medu šljivama,
oj, Srbijo među ovcama na njivama,
oj, Srbijo među planinama, među brdima,
oj, Srbijo, kukala ti majka.
A dikaju deca u lažigaćama, pod kosom,
u blatu, među svinjama, među patkama,
pa po njivi trče nogom bosom,
hraniš ih, Srbijo, više prosom nego medom
I uciš ih majko, da mrze sve što nije
Ceca i Seka i svinja što rije.
O Zemljo čobana na brdovitom Balkanu
imaš jednu vrlo velku manu
neš’ ti strašno smrdi u odnosu na zemlju stranu,
izmedu ostalog.
oj, Srbijo, nekad orlu sjajni,
danas ti dani više nisu bajni
neće ni biti, ni da jebe puž raka,
kada ti je pogrešna odluka baš svaka.
A ovce u polju samo tužno bleje
i blejaće dok ih sneg ne zaveje
čak ni tad se neće pretvoriti u vuka
jer čoban tera ovčice
jedan čoban a stotinu ovaca
i svaka se njemu pod noge baca, glupa ovca.
*pesmica preuzeta sa sajta vujaklija.com, neje mojih ruku delo tek da se zna
среда, 2. март 2011.
Pronadjoh se
Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje.
Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva.
Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nece moci zavrsiti.
Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,...
Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled...
Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka.
Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?...
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem...
Mika Antic
Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva.
Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nece moci zavrsiti.
Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,...
Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled...
Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka.
Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?...
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem...
Mika Antic
Tanzanija deo drugi
Prve noći smo krenule u istraživanje Dar es Salama, najvećeg grada u Tanzaniji sa oko 2,5 miliona stanovnika. S obzirom da je bila noć kada smo stigle, nismo htele mnogo da se udaljavamo od hostela, pa smo sele u obližnji restoran da večeramo. Restoran ne naočit, ali pristojan, u ponudi je imao raznorazne đakonije, domaće speceijalitete ali i obična jela poput pice, kuvanih jela ili roštilja. Tu smo upoznale drugaricu Sofi, mladu Austrijanku koja će kasnije nastaviti put sa nama na Zanzibar. Inače, nije neobično sresti ljude iz Evrope koji sami putuju po Africi istražujući zemlje, što bi za nas mlade Balkance bilo nepojmljivo, jer Srbi ne izlaze sami ni u grad a kamoli u Afriku.
Ubrzo nam se pridružio mladi brači par, Švajcarkinja Ruth i njen muž, Zanzibarac Kamiš. Normalna stvar je ako sedite za stolom za osmoro, a restoran krcat, je da ljudi odmah pitaju da li je slobodno i pridruže vam se. Pošto je naša sledeća destinacija bila upravo Zanzibar, imali smo temu za ćaskanje. Odmah su nam rekli da je najpopularnije mest Nungwi, gde oni imaju kuću, a zatim i Kendwa. Mrak u Tanzaniji pada jako rano, već u pola 7, kao i u Keniji, a mi smo stigle oko 9. Nahranjene i iako umorne od puta, nije nam se dalo u sobu. Onda je Kamiš predložio da nas provede malo po klubovima, dok je trudna Ruth ipak otišla na spavanje.
Avantura je krenula. Kamiš nas je odveo u lokalni klub, u kojem nismo videle nijednog belog čoveka. Opet smo bile jedine belkinje među crncima. Kako smo ušle, odmah smo umrle od smeha. Klub izgleda kao svaki drugi u Srbiji iz 93-će, a i muzika je takva. Ne znam da li je tema te večeri bila takva, ali puštali su se hitovi iz devedestih. A onda je na binu izašla grupa igrača i igračica. Neviđen ples. Mislim da nijedna škola plesa u Srbiji ne može da te nauči tako da igraš. Onda nam je prišao pevač benda i pitao odakle smo. Rekle smo iz Srbije. „A, Nemanja Vidich“ prokomentarisao je. Interesantna stvar nam se dešavala tokom celog putovanja, da na pomen „iz Srbije smo“, odmah zauste Nemanja Vidić, valjda što je svetsko prvenstvo u Africi nedavno završeno, pa smo igrali sa Ganom, i onda su svi znali za naš tim. Elem, prevač je kratko ćaskao sa nama i vratio se na binu.
A onda, sa bine je počelo urlanje: Serbiaaaaaa, Serbiaaaaaa, welcome to Dar, come on everybody Serbiaaaaaa“. Mi u šoku. Ceo klub u nas gleda. „O, o, ajmo odavde, pali braćele“. Pokupile smo Kamiša i krenule dalje. Sreća naša pa je Kamiš bio sa nama, ko zna kako bi prošle, jer nije prijatno, tri bele devojke same, a i Tanzanija je nesigurna zemlja baš kao i Kenija. Obišle smo jos dva kluba sa Kamišom, ludo se izđuskale i krenule na spavanje.
Međutim, desilo se nešto neočekivano. Kamišu se nije spavalo i pitao nas je da li može sa nama u sobu da popijemo još po jedno piće. Naravno, pošto je bio ljubazan domaćin, nismo mogle da ga odbijemo, pa smo krenule put našeg hotela. Naša soba je bila mala, taman tri kreveta, mreže i naši koferi i smestili smo se nekako. Popili smo još jedno piće i onda je krenuo i on u hotel. Čim je izašao, pogledamo, zaboravio ključ od sobe. Imale smo broj telefona od Ruth, ali bilo je glupo u pola noći slati poruke, pa smo to ostavile za ujutru. Taman legle da spavamo, zvoni meni telefon.
„Hi Ruza, Ruth is speaking. I dont know whats happened tonight, but Kamish feel so bad, he came and he can not sleep..“ bla bla bla, povraćao je, loše mu je itd.
Mi u šoku. Ladno nas zove Ruth da nas pita šta smo radili kad mu je tako loše. Mi opet umremo od smeha, haos. I taman da zaustim da mu je ostao i ključ kod nas, prekine se veza.
Sutradan, nakon doručka, krenule smo u obilazak grada. Prvo što je trebalo da uradimo jeste da odemo do luke i kupimo karte za Zanzibar. Postoje dve vrste brodova koji prevoze putnike do Stonetown-a, glavnog grada, veliki brodovi, koji putuju skoro 4 sata, koji su jeftini, cena karte je oko 15 dolara, i kojim putuju samo crnci. Drugi brodovi su manji, daleko luksuzniji, putuju sat i po, i koštaju 35 dolara. Naravno da smo uzele veliki brod. Još jedna avantura. I tu na doku, ugledamo Kamiša i Ruth. Normalno se pozdravimo, vratimo čoveku ključ, i nastavimo dalje. „Vidimo se na Zanzibaru“ dobacimo, tek da znaju da mogu da nas očekuju.
Šetnja po Daru nas je dovela do botaničke bašte. Pročitale smo negde da je treba obavezno posetiti pa smo ušle unutra. I zaista, prelepo drveće, neobične biljke, baobabi, vrtovi, stvarno nešto božanstveno. Na putu kroz jedan od vrtova naletimo na grupu žena okupljenih oko jednog čoveka. Upoznamo se i oni nas zamole da im se pridružimo. Tu, u sred botaničke bašte u Daru, grupa žena je pokušavala da napravi nešto od svojih života i života svih žena u Tanzaniji. Kako su se spremali izbori, a žene po prvi put imale pravo glasa, htele su da naprave nevladinu organizaciju koja će se boriti za prava žena. Mi opet u šoku, šta nas snađe. U Tanzaniji poneka žena radi, kao i u svakoj drugoj većinom muslimanskoj zemlji, žene su u podređenom položaju. Ovih desetak je htelo da napravi nešto. Ponudile smo im pomoć.
„Jel znate kako se piše projekat?“,
„Ne znamo“
„Jel znate da koristite računar“
„Samo neke od nas“.
Objasnile smo im kako to otprilike funkcioniše u Evropi i uputile na sajtove koji mogu da im budu od koristi. Celo popodne smo provele sa njima, diskutujući o načinu života u Evropi i Africi, poredeći naše i njihove živote.
Bila sam dirnuta njihovim razmišljanjima, s obzirom da im je srednja škola neobavezna a i osnovnu tek poneka završi. Potpuno neobrazovane, u svetu u kojem apsolutno vladaju muškarci, bez podrške roditelja jer je najbitnije da se udaju, što pre, i tako im se skinu s vrata, bez podrške muževa, ove žene su pokušavale da se izbore za svoja prava, u parku Botaničke bašte. Neverovatno. I baš nas tri da naletimo na njih.
Krenule smo dalje, pod jakim utiskom svih dešavanja za samo jedan dan. Obišle smo još par kvartova, i naletele na Pan shop. Pan je mešavina različitih biljaka umotana u list, koja izaziva halucinogena dejstva, a potpuno je legalna i predstavlja pravu turističku atrakciju. Morale smo to isprobati. Kupile smo par Pan-ova i krenule u hotel da se odmorimo i sumiramo utiske. Neću pisati o tome koliko je presmešno bilo, i kako je Pan delovao. Trebalo se dobro odmoriti to veče, pošto nas je sutradan čekao put brodom na Zanzibar, sa oko 2.000 crnaca. A tek tamo nismo mogle ni zamisliti šta nas je čekalo. O tome u sledećem blogu.
Ubrzo nam se pridružio mladi brači par, Švajcarkinja Ruth i njen muž, Zanzibarac Kamiš. Normalna stvar je ako sedite za stolom za osmoro, a restoran krcat, je da ljudi odmah pitaju da li je slobodno i pridruže vam se. Pošto je naša sledeća destinacija bila upravo Zanzibar, imali smo temu za ćaskanje. Odmah su nam rekli da je najpopularnije mest Nungwi, gde oni imaju kuću, a zatim i Kendwa. Mrak u Tanzaniji pada jako rano, već u pola 7, kao i u Keniji, a mi smo stigle oko 9. Nahranjene i iako umorne od puta, nije nam se dalo u sobu. Onda je Kamiš predložio da nas provede malo po klubovima, dok je trudna Ruth ipak otišla na spavanje.
Avantura je krenula. Kamiš nas je odveo u lokalni klub, u kojem nismo videle nijednog belog čoveka. Opet smo bile jedine belkinje među crncima. Kako smo ušle, odmah smo umrle od smeha. Klub izgleda kao svaki drugi u Srbiji iz 93-će, a i muzika je takva. Ne znam da li je tema te večeri bila takva, ali puštali su se hitovi iz devedestih. A onda je na binu izašla grupa igrača i igračica. Neviđen ples. Mislim da nijedna škola plesa u Srbiji ne može da te nauči tako da igraš. Onda nam je prišao pevač benda i pitao odakle smo. Rekle smo iz Srbije. „A, Nemanja Vidich“ prokomentarisao je. Interesantna stvar nam se dešavala tokom celog putovanja, da na pomen „iz Srbije smo“, odmah zauste Nemanja Vidić, valjda što je svetsko prvenstvo u Africi nedavno završeno, pa smo igrali sa Ganom, i onda su svi znali za naš tim. Elem, prevač je kratko ćaskao sa nama i vratio se na binu.
A onda, sa bine je počelo urlanje: Serbiaaaaaa, Serbiaaaaaa, welcome to Dar, come on everybody Serbiaaaaaa“. Mi u šoku. Ceo klub u nas gleda. „O, o, ajmo odavde, pali braćele“. Pokupile smo Kamiša i krenule dalje. Sreća naša pa je Kamiš bio sa nama, ko zna kako bi prošle, jer nije prijatno, tri bele devojke same, a i Tanzanija je nesigurna zemlja baš kao i Kenija. Obišle smo jos dva kluba sa Kamišom, ludo se izđuskale i krenule na spavanje.
Međutim, desilo se nešto neočekivano. Kamišu se nije spavalo i pitao nas je da li može sa nama u sobu da popijemo još po jedno piće. Naravno, pošto je bio ljubazan domaćin, nismo mogle da ga odbijemo, pa smo krenule put našeg hotela. Naša soba je bila mala, taman tri kreveta, mreže i naši koferi i smestili smo se nekako. Popili smo još jedno piće i onda je krenuo i on u hotel. Čim je izašao, pogledamo, zaboravio ključ od sobe. Imale smo broj telefona od Ruth, ali bilo je glupo u pola noći slati poruke, pa smo to ostavile za ujutru. Taman legle da spavamo, zvoni meni telefon.
„Hi Ruza, Ruth is speaking. I dont know whats happened tonight, but Kamish feel so bad, he came and he can not sleep..“ bla bla bla, povraćao je, loše mu je itd.
Mi u šoku. Ladno nas zove Ruth da nas pita šta smo radili kad mu je tako loše. Mi opet umremo od smeha, haos. I taman da zaustim da mu je ostao i ključ kod nas, prekine se veza.
Sutradan, nakon doručka, krenule smo u obilazak grada. Prvo što je trebalo da uradimo jeste da odemo do luke i kupimo karte za Zanzibar. Postoje dve vrste brodova koji prevoze putnike do Stonetown-a, glavnog grada, veliki brodovi, koji putuju skoro 4 sata, koji su jeftini, cena karte je oko 15 dolara, i kojim putuju samo crnci. Drugi brodovi su manji, daleko luksuzniji, putuju sat i po, i koštaju 35 dolara. Naravno da smo uzele veliki brod. Još jedna avantura. I tu na doku, ugledamo Kamiša i Ruth. Normalno se pozdravimo, vratimo čoveku ključ, i nastavimo dalje. „Vidimo se na Zanzibaru“ dobacimo, tek da znaju da mogu da nas očekuju.
Šetnja po Daru nas je dovela do botaničke bašte. Pročitale smo negde da je treba obavezno posetiti pa smo ušle unutra. I zaista, prelepo drveće, neobične biljke, baobabi, vrtovi, stvarno nešto božanstveno. Na putu kroz jedan od vrtova naletimo na grupu žena okupljenih oko jednog čoveka. Upoznamo se i oni nas zamole da im se pridružimo. Tu, u sred botaničke bašte u Daru, grupa žena je pokušavala da napravi nešto od svojih života i života svih žena u Tanzaniji. Kako su se spremali izbori, a žene po prvi put imale pravo glasa, htele su da naprave nevladinu organizaciju koja će se boriti za prava žena. Mi opet u šoku, šta nas snađe. U Tanzaniji poneka žena radi, kao i u svakoj drugoj većinom muslimanskoj zemlji, žene su u podređenom položaju. Ovih desetak je htelo da napravi nešto. Ponudile smo im pomoć.
„Jel znate kako se piše projekat?“,
„Ne znamo“
„Jel znate da koristite računar“
„Samo neke od nas“.
Objasnile smo im kako to otprilike funkcioniše u Evropi i uputile na sajtove koji mogu da im budu od koristi. Celo popodne smo provele sa njima, diskutujući o načinu života u Evropi i Africi, poredeći naše i njihove živote.
Bila sam dirnuta njihovim razmišljanjima, s obzirom da im je srednja škola neobavezna a i osnovnu tek poneka završi. Potpuno neobrazovane, u svetu u kojem apsolutno vladaju muškarci, bez podrške roditelja jer je najbitnije da se udaju, što pre, i tako im se skinu s vrata, bez podrške muževa, ove žene su pokušavale da se izbore za svoja prava, u parku Botaničke bašte. Neverovatno. I baš nas tri da naletimo na njih.
Krenule smo dalje, pod jakim utiskom svih dešavanja za samo jedan dan. Obišle smo još par kvartova, i naletele na Pan shop. Pan je mešavina različitih biljaka umotana u list, koja izaziva halucinogena dejstva, a potpuno je legalna i predstavlja pravu turističku atrakciju. Morale smo to isprobati. Kupile smo par Pan-ova i krenule u hotel da se odmorimo i sumiramo utiske. Neću pisati o tome koliko je presmešno bilo, i kako je Pan delovao. Trebalo se dobro odmoriti to veče, pošto nas je sutradan čekao put brodom na Zanzibar, sa oko 2.000 crnaca. A tek tamo nismo mogle ni zamisliti šta nas je čekalo. O tome u sledećem blogu.
субота, 26. фебруар 2011.
Egipat
Ana baheb Bisr. Čim kročite na tle ove predivne zemlje, istog trenutka je zavolite. Ana baheb Misr u prevodu znači ja volim Egipat. Nijedno putovanje do tada, nije na mene ostavilo takav utisak, kao «izlet» u u ovu mističnu zemlju, u aprilu prošle godine. Zemlja faraona, piramida i pustinje, ostavlja bez daha već na prvi pogled, još iz aviona dok gledate kako prelećete sav taj pesak.
Šarm el Šeik
Naša prva stanica je bilo čuveno letovalište Šarm el Šeik, koje se nalazi na Sinajskom poluostrvu. Kao i svako drugo letovalište u Egiptu, posebno na Sinaju, koje je veštačka tvorevina, obiluje hotelskim kompleksima. Ako volite luksuz, onda je Šarm pravo mesto za odmor. Doduše, u Šarmu nećete osetiti pravi afrički duh Egipta, ali ćete se osećati kao da ste u Kairu, Luxoru ili Hurgadi, jer u Šarmu pretežno rade muškarci iz ovih mesta. U tom gradu se ne živi, već samo radi.
Obavezno treba posetiti muzej papira u Old Šarmu, i čitava egipatska istorija je tu.
Noćni život je zanimljiv, možete birati diskoteke od kojih je svakako najpoznatija Mali Buda, a možete se udobno smestiti u neki lokalni kafić, i uživati pušeći nargile.
Kada je egipatski predsednik došao prvi put u Šarm, hteo se pomoliti u džamiji, a džamije nigde. I onda su je sagradili za 45 dana. Kada sam čula tu priču, znala sam da se nalazim u zemlji u kojoj se religija jako poštuje. Zvanična religija u Egiptu je Islam i kao u svakoj drugoj muslimanskoj zemlji, žene ne rade, sede kod kuće a muškarci su zaduženi za izdržavanje cele porodice. U Egiptu žive i ljudi drugih religija, pretežno hrišćana, koji se nazivaju Kopti. U srcu Sinaja je i najpoznatiji pravoslavni manastir, manastir Svete Katarine. Katarina je bila devojka iz bogate i ugledne porodice iz Aleksandrije, koja je u 3 veku prihvatila hrišćanstvo. Zbog toga je platila glavom, mučena je i ubijena a telo je pronašao jedan monah koji je preneo u Manastir. Taj manastir je takođe poznat i po tome što se u njemu nalazi Biblija na Grčkom jeziku, stara 16 vekova.
Hurgada
Afrički deo Egipta je posebna priča. Hurgada, najpoznatije egipatsko letovalište na Crvenom moru, je posebno poznato po lepoti svog koralnog blaga. Hurghada (ar.: Al Ghardaqah, الغردقة) , biser Egipatske obale je egipatski grad i turistički centar na Crvenom Moru. Turisti ga zovu "more sa sedam boja". Grad je osnovan početkom 20. veka i od 1980 konstantno se uvećava uz pomoć egipatskih i stranih investitora kako bi postao vodeća turistička destinacija na obali Crvenog mora.
Podvodno bogatstvo Crvenog mora u ovom predelu omogućilo je da Hurgada postane omiljeno mesto ronilaca i zaljubljenika morske flore i faune.
Hurgada se prostire oko 40 km duž obale i ne zadire duboko u pustinju koja je okružuje. Hrugradu najviše posećuju turisti iz Egipta i Evrope,. Do pre nekoliko godina Hurgada je bila malo ribarsko selo a danas ima 40000 stanovnika i podeljena je u 3 dela: centar (El Dahar) je stari deo grada; Sekalla je moderni deo grada, i El Korra Road je najnonoviji deo. Prosečne dnevna temperatura vazduha je 36 stepeni , a mora 27.
Put od Hurgade ka Kairu ili Luxoru.
Posebna draž ovog putovanja je put kroz pustinju. Put od Hurgade do Kaira traje 6 sati, a od Hurgade do Luxora skoro 5. Uglavnom se putuje noću. Nepregledna pustinja koja okružuje sa svih strana budi razmišljanja. Tek poneki beduin na kamili, i opet nepregledne peščane dine. A onda se pobudite i vidite zeleni krajolik, i shvatite da ste u dolini Nila. Zelena polja, nepregledne šume i kuće bez prozora. Stanovnici u ovom delu Egipta žive u kućama bez krovova i prozora. Bave se zemljoradnjom i stočarstvom, žive u jako velikim skupinama – neke porodice broje i po 20, 30 članova, i jako su siromašni. Na putu do Kaira ili Luxora zaustavljanje nije poželjno, pravi se samo jedna pauza i to na specijalno napravljenim mestima za zaustavljanje.
Beduini
Beduini su narod koji živi u pustinji. Postoje različita plemena beduina, i svako pleme ima svoje običaje. Jedan deo beduina živi u selu, imaju školu i svoje zakone koji se često razlikuju od zvaničnih u Egiptu. U centru sela obično živi starešina kod koga se ide po savet, ili rešenje problema. Beduini imaju pravo na dalje školovanje, pa često idu u Kairo na fakultet. Ima i onih koji se ceo život sele iz mesta u mesto. Obično se žene mladi, do svoje 25. godine. Beduinke do svoje 12 godine nose svetlu odeću, a kad napune dvanaest godina feredža je obaveza do kraja života.
Običaj kod beduina je da se čaj pije ujutru a popodne Karkade. Karkade je specijalna vrsta čaja od Hibiskusa, koji se pije hladan ili topao, po želji.
Kairo
Zavodljiv i štrokav, ponosan ali izubijan. Prosto mami na novi dolazak, koji će se u potpunosti posvetiti samo njemu.
Kairo se deli na tri dela. Prvi, siromašni ili Mrtvi grad; Drugi, srednje klase, gde žive svakakvi ljudi i treći deo, deo elite i sjaja. Ukupna broj stanovnika u ovom gradu je 25 miliona. Neki kažu i tri miliona više.
Kairo je grad koji predstavlja raskrsnicu i kolevku izmedju civilizacija i kulture, i grad koji ima samo dva semafora od kojih nijedan ne radi.
Zabava je na najvišem nivou, jer Egipćani kao i Srbi važe za jedne od najluđih ljudi sveta. Ako imate želju a i novca, uvek možete ući u poznati centar, CITY STAR, ali pak ako želite suvenire, svilene marame i papiruse po pristupačnim cenama, uvek je tu njihov najveći bazar HAN EL HALILI. Meštani su veoma ljubazni, može se reći i napadni, svi žele da izađu u susret i veoma su gostoljubivi!
Grad Kairo je haotična mešavina krajolika, zvukova i mirisa. On je bogat životom, prevrtljiv, onečišćen i neobuzdan, s intenzitetom koji istovremeno iscrpljuje i okrepljuje svakog posetioca.
Prvo što morate posetiti je Egipatski muzej antikviteta koji će vam pomoći da bolje shvatite i jasnije doživite slavnu istoriju starog Egipta. Brojka od preko 100,000 artefakata u 107 prostorija jednostavno vas onemogućava da obiđete muzej u jednom danu. S obzirom da ste ograničeni vremenom, najbolje bi bilo započeti razgledanje na drugom spratu muzeja gde ćete videti blago Kralja TUTANKAMONA.
Obavezno pođite u KOPTSKI KAIRO koji je najstariji deo grada (star je 2000 godina) i nekad je bio poznat kao rimska tvrđava Babilon; neki od starih Justinijanskih zidova još uvek postoje. Ovo je staro središte koptske hrišćanske zajednice i iako je preostalo samo pet od nekadašnjih 20 crkava, one su zanimljive za obilazak. Crkve koje su najzanimljivije su Viseća crkva (najstarije hrišćansko mesto za molitvu u gradu), crkva Svete Barbare, crkva Svetog Georga i crkva Svetog Sergiusa (mesto gdje je navodno neko vreme prebivala Sveta Porodica u vreme njihovog bega u Egipat).
Grad Mrtvih
Je svakako najbizarniji kvart Kaira. Zapravo bivše groblje, gotovo nepoznate površine (širi se!), na kojem trenutno živi oko 3 miliona ljudi, naravno najnižeg staleža. Utočište za sirotinju i begunce, naseljavano tokom mnogih godina, ponajviše tokom Izraelskog upada u Egipat 1973. Po predanju, policija ne zalazi u taj deo grada a elektrifikacija im je omogućena (ne i svima uvedena) pre 2-3 godine. O vodovodu nema govora. Grad Mrtvih se inače ne nalazi van grada već u širem centru, i okružen je pristojnim, ili čak prenaglašeno elitnim naseljima.
Piramide
Kao što su fabule o njihovom nastanku prilično nestvarne tako deluju i uživo. Kada se pojave na horizontu, ovlada vas utisak da ulazite u razglednicu ili filmski set. Kada ih konačno dodirnete rukom ili se popnete na stepenik, osetite impozantnu veličinu i želju za večnošću. Kada stanete ispred Sfinge da se slikate, kao da se nalazite na nekoj drugoj planeti. Neodoljivo, misteriozno i totalno otkačeno, i poželećete jednog dana opet da se vratite na plato u Gizi.
Izgrađene su pre otprilike 5000 godina, u vreme četvrte dinastije starog egipatskog kraljevstva. Tri piramide izgrađene su za kraljeve po imenu Khufu (Keops), Khafre (Kefren) i Menkaura (Mikerinos), i kroz istoriju održavale su vatre ljudske mašte o tome koja im je bila svrha i namena.
Luxor
Luksor je savršen za zaljubljenike u istoriju. Grad živi od turizma, sve vrvi od turista. Na svakom koraku su prodavnice, tezge, bazari uz i više nego navalentne trgovci a cenjkanje je obavezno, da ne kažem vrlo poželjno.
Sam grad je sagrađen na mestu drevne Tebe i njene okoline. Bio je prestonica Egipta tokom Novog Kraljevstva, posvećen bogu Amon-Ra.
U centru Luksora je poznati hram koji je izgradio faraon Amenophis III 1400. godine p.n.e. Hram je bio posvećen trijadi bogova; Amonu, Mut i Konsu.
Muzej mumifikacije – sve što ste ikada želeli da znate o mumijama.
Karnak
Severno od grada Luxora je Karnak, velelepan kompleks izgrađen pre više od 1300 godina. Bio je najznačajnije mesto za obožavanje bogova u Starom Egiptu posvećeno tebanskim bogovima i najznačajniji religijski lokalitet na svetu. Sastoji se iz četiri glavna dela od kojih je najveći, okrug Amona-Ra otvoren za javnost. Hram je poznat po svoja 134 masivna stuba raspoređena u 16 redova.
Karnak je na značaju dobio u 11. dinastiji, dok se veliki deo rekonstrukcije odigrao tokom 18. dinastije, pod čvrstom vladavinom faraona Setija I i kasnije njegovog sina Ramzesa II poznatijeg pod imenom Ramzes Veliki. Ukoliko ste kratki sa vremenom nemojte nikako propustiti Hypostile dvoranu u velikom hramu Amuna gde se održava poznat Sound and Light Show.
Dolina Kraljeva
Preko obale, na zapadnoj strani nalazi se nadaleko poznata Dolina Kraljeva, počivalište brojnih grobnica iz 18. i 19. dinastije od kojih je najpoznatija grobnica faraona-dečaka Tutankamona.
Ukoliko ne možete da podnesete temperaturu koja dostiže i 52 stepena , ne preporučujem silazak u grobnice, jer je padanje u nesvest skoro sigurno. Opet prava šteta je da propustite da vidite grobove vladara drevnog Egipta kao i oslikane zidove, na kojima je praktično prikazana kompletna istorija ove zemlje.
Rajska ostrva
S obzirom da smo sve gore nabrojano obišli za 9 dana, kad su mi rekli da su nam ostala Rajska ostrva, pomislila sam, o ne, ne opet. Međutim, kako smo se približavali čamcem, tako mi se oduzimao dah. Za zaljubljenike u more i podvodni svet Crvenog mora, ali i za sve one koji uživaju da se kupaju na interesantnim mestima ovo je idealna prilika da plivaju sa delfinima. Podvodni svet oko ovih ostrva je verovatno najlepši od svih kad je u pitanju Afrika. Rajska ostrva su koralna ostrva sa prelepim peščanim plažama, na kojima nema ama baš nijedne biljke ni zelenila, ali ih to ne čini manje lepim. Naprotiv, sa suncobranima od trske i slame i svega dva restorana, osećaćete se kao da ste u raju. Ova ostrva su delo prirode, sa besprekorno čistom vodom, i predivnim ambijentom.
Ana baheb Bisr. Volim Egipat, i nadam se da ću mu se uvek vraćati.
Hvala mojim divnim prijateljima, Ivanu i Miri, iz agencije Big Blue (www.bigblue.rs), koji su mi omogućili da uživam na ovom fantastičnom putovanju.
Takođe želim da se zahvalim agentima Šepardu, Kevinu i Edrien što su od "uštogljene korporativne štreberke" uspeli da naprave agenta Rouz iliti belog labuda!!!
Šarm el Šeik
Naša prva stanica je bilo čuveno letovalište Šarm el Šeik, koje se nalazi na Sinajskom poluostrvu. Kao i svako drugo letovalište u Egiptu, posebno na Sinaju, koje je veštačka tvorevina, obiluje hotelskim kompleksima. Ako volite luksuz, onda je Šarm pravo mesto za odmor. Doduše, u Šarmu nećete osetiti pravi afrički duh Egipta, ali ćete se osećati kao da ste u Kairu, Luxoru ili Hurgadi, jer u Šarmu pretežno rade muškarci iz ovih mesta. U tom gradu se ne živi, već samo radi.
Obavezno treba posetiti muzej papira u Old Šarmu, i čitava egipatska istorija je tu.
Noćni život je zanimljiv, možete birati diskoteke od kojih je svakako najpoznatija Mali Buda, a možete se udobno smestiti u neki lokalni kafić, i uživati pušeći nargile.
Kada je egipatski predsednik došao prvi put u Šarm, hteo se pomoliti u džamiji, a džamije nigde. I onda su je sagradili za 45 dana. Kada sam čula tu priču, znala sam da se nalazim u zemlji u kojoj se religija jako poštuje. Zvanična religija u Egiptu je Islam i kao u svakoj drugoj muslimanskoj zemlji, žene ne rade, sede kod kuće a muškarci su zaduženi za izdržavanje cele porodice. U Egiptu žive i ljudi drugih religija, pretežno hrišćana, koji se nazivaju Kopti. U srcu Sinaja je i najpoznatiji pravoslavni manastir, manastir Svete Katarine. Katarina je bila devojka iz bogate i ugledne porodice iz Aleksandrije, koja je u 3 veku prihvatila hrišćanstvo. Zbog toga je platila glavom, mučena je i ubijena a telo je pronašao jedan monah koji je preneo u Manastir. Taj manastir je takođe poznat i po tome što se u njemu nalazi Biblija na Grčkom jeziku, stara 16 vekova.
Hurgada
Afrički deo Egipta je posebna priča. Hurgada, najpoznatije egipatsko letovalište na Crvenom moru, je posebno poznato po lepoti svog koralnog blaga. Hurghada (ar.: Al Ghardaqah, الغردقة) , biser Egipatske obale je egipatski grad i turistički centar na Crvenom Moru. Turisti ga zovu "more sa sedam boja". Grad je osnovan početkom 20. veka i od 1980 konstantno se uvećava uz pomoć egipatskih i stranih investitora kako bi postao vodeća turistička destinacija na obali Crvenog mora.
Podvodno bogatstvo Crvenog mora u ovom predelu omogućilo je da Hurgada postane omiljeno mesto ronilaca i zaljubljenika morske flore i faune.
Hurgada se prostire oko 40 km duž obale i ne zadire duboko u pustinju koja je okružuje. Hrugradu najviše posećuju turisti iz Egipta i Evrope,. Do pre nekoliko godina Hurgada je bila malo ribarsko selo a danas ima 40000 stanovnika i podeljena je u 3 dela: centar (El Dahar) je stari deo grada; Sekalla je moderni deo grada, i El Korra Road je najnonoviji deo. Prosečne dnevna temperatura vazduha je 36 stepeni , a mora 27.
Put od Hurgade ka Kairu ili Luxoru.
Posebna draž ovog putovanja je put kroz pustinju. Put od Hurgade do Kaira traje 6 sati, a od Hurgade do Luxora skoro 5. Uglavnom se putuje noću. Nepregledna pustinja koja okružuje sa svih strana budi razmišljanja. Tek poneki beduin na kamili, i opet nepregledne peščane dine. A onda se pobudite i vidite zeleni krajolik, i shvatite da ste u dolini Nila. Zelena polja, nepregledne šume i kuće bez prozora. Stanovnici u ovom delu Egipta žive u kućama bez krovova i prozora. Bave se zemljoradnjom i stočarstvom, žive u jako velikim skupinama – neke porodice broje i po 20, 30 članova, i jako su siromašni. Na putu do Kaira ili Luxora zaustavljanje nije poželjno, pravi se samo jedna pauza i to na specijalno napravljenim mestima za zaustavljanje.
Beduini
Beduini su narod koji živi u pustinji. Postoje različita plemena beduina, i svako pleme ima svoje običaje. Jedan deo beduina živi u selu, imaju školu i svoje zakone koji se često razlikuju od zvaničnih u Egiptu. U centru sela obično živi starešina kod koga se ide po savet, ili rešenje problema. Beduini imaju pravo na dalje školovanje, pa često idu u Kairo na fakultet. Ima i onih koji se ceo život sele iz mesta u mesto. Obično se žene mladi, do svoje 25. godine. Beduinke do svoje 12 godine nose svetlu odeću, a kad napune dvanaest godina feredža je obaveza do kraja života.
Običaj kod beduina je da se čaj pije ujutru a popodne Karkade. Karkade je specijalna vrsta čaja od Hibiskusa, koji se pije hladan ili topao, po želji.
Kairo
Zavodljiv i štrokav, ponosan ali izubijan. Prosto mami na novi dolazak, koji će se u potpunosti posvetiti samo njemu.
Kairo se deli na tri dela. Prvi, siromašni ili Mrtvi grad; Drugi, srednje klase, gde žive svakakvi ljudi i treći deo, deo elite i sjaja. Ukupna broj stanovnika u ovom gradu je 25 miliona. Neki kažu i tri miliona više.
Kairo je grad koji predstavlja raskrsnicu i kolevku izmedju civilizacija i kulture, i grad koji ima samo dva semafora od kojih nijedan ne radi.
Zabava je na najvišem nivou, jer Egipćani kao i Srbi važe za jedne od najluđih ljudi sveta. Ako imate želju a i novca, uvek možete ući u poznati centar, CITY STAR, ali pak ako želite suvenire, svilene marame i papiruse po pristupačnim cenama, uvek je tu njihov najveći bazar HAN EL HALILI. Meštani su veoma ljubazni, može se reći i napadni, svi žele da izađu u susret i veoma su gostoljubivi!
Grad Kairo je haotična mešavina krajolika, zvukova i mirisa. On je bogat životom, prevrtljiv, onečišćen i neobuzdan, s intenzitetom koji istovremeno iscrpljuje i okrepljuje svakog posetioca.
Prvo što morate posetiti je Egipatski muzej antikviteta koji će vam pomoći da bolje shvatite i jasnije doživite slavnu istoriju starog Egipta. Brojka od preko 100,000 artefakata u 107 prostorija jednostavno vas onemogućava da obiđete muzej u jednom danu. S obzirom da ste ograničeni vremenom, najbolje bi bilo započeti razgledanje na drugom spratu muzeja gde ćete videti blago Kralja TUTANKAMONA.
Obavezno pođite u KOPTSKI KAIRO koji je najstariji deo grada (star je 2000 godina) i nekad je bio poznat kao rimska tvrđava Babilon; neki od starih Justinijanskih zidova još uvek postoje. Ovo je staro središte koptske hrišćanske zajednice i iako je preostalo samo pet od nekadašnjih 20 crkava, one su zanimljive za obilazak. Crkve koje su najzanimljivije su Viseća crkva (najstarije hrišćansko mesto za molitvu u gradu), crkva Svete Barbare, crkva Svetog Georga i crkva Svetog Sergiusa (mesto gdje je navodno neko vreme prebivala Sveta Porodica u vreme njihovog bega u Egipat).
Grad Mrtvih
Je svakako najbizarniji kvart Kaira. Zapravo bivše groblje, gotovo nepoznate površine (širi se!), na kojem trenutno živi oko 3 miliona ljudi, naravno najnižeg staleža. Utočište za sirotinju i begunce, naseljavano tokom mnogih godina, ponajviše tokom Izraelskog upada u Egipat 1973. Po predanju, policija ne zalazi u taj deo grada a elektrifikacija im je omogućena (ne i svima uvedena) pre 2-3 godine. O vodovodu nema govora. Grad Mrtvih se inače ne nalazi van grada već u širem centru, i okružen je pristojnim, ili čak prenaglašeno elitnim naseljima.
Piramide
Kao što su fabule o njihovom nastanku prilično nestvarne tako deluju i uživo. Kada se pojave na horizontu, ovlada vas utisak da ulazite u razglednicu ili filmski set. Kada ih konačno dodirnete rukom ili se popnete na stepenik, osetite impozantnu veličinu i želju za večnošću. Kada stanete ispred Sfinge da se slikate, kao da se nalazite na nekoj drugoj planeti. Neodoljivo, misteriozno i totalno otkačeno, i poželećete jednog dana opet da se vratite na plato u Gizi.
Izgrađene su pre otprilike 5000 godina, u vreme četvrte dinastije starog egipatskog kraljevstva. Tri piramide izgrađene su za kraljeve po imenu Khufu (Keops), Khafre (Kefren) i Menkaura (Mikerinos), i kroz istoriju održavale su vatre ljudske mašte o tome koja im je bila svrha i namena.
Luxor
Luksor je savršen za zaljubljenike u istoriju. Grad živi od turizma, sve vrvi od turista. Na svakom koraku su prodavnice, tezge, bazari uz i više nego navalentne trgovci a cenjkanje je obavezno, da ne kažem vrlo poželjno.
Sam grad je sagrađen na mestu drevne Tebe i njene okoline. Bio je prestonica Egipta tokom Novog Kraljevstva, posvećen bogu Amon-Ra.
U centru Luksora je poznati hram koji je izgradio faraon Amenophis III 1400. godine p.n.e. Hram je bio posvećen trijadi bogova; Amonu, Mut i Konsu.
Muzej mumifikacije – sve što ste ikada želeli da znate o mumijama.
Karnak
Severno od grada Luxora je Karnak, velelepan kompleks izgrađen pre više od 1300 godina. Bio je najznačajnije mesto za obožavanje bogova u Starom Egiptu posvećeno tebanskim bogovima i najznačajniji religijski lokalitet na svetu. Sastoji se iz četiri glavna dela od kojih je najveći, okrug Amona-Ra otvoren za javnost. Hram je poznat po svoja 134 masivna stuba raspoređena u 16 redova.
Karnak je na značaju dobio u 11. dinastiji, dok se veliki deo rekonstrukcije odigrao tokom 18. dinastije, pod čvrstom vladavinom faraona Setija I i kasnije njegovog sina Ramzesa II poznatijeg pod imenom Ramzes Veliki. Ukoliko ste kratki sa vremenom nemojte nikako propustiti Hypostile dvoranu u velikom hramu Amuna gde se održava poznat Sound and Light Show.
Dolina Kraljeva
Preko obale, na zapadnoj strani nalazi se nadaleko poznata Dolina Kraljeva, počivalište brojnih grobnica iz 18. i 19. dinastije od kojih je najpoznatija grobnica faraona-dečaka Tutankamona.
Ukoliko ne možete da podnesete temperaturu koja dostiže i 52 stepena , ne preporučujem silazak u grobnice, jer je padanje u nesvest skoro sigurno. Opet prava šteta je da propustite da vidite grobove vladara drevnog Egipta kao i oslikane zidove, na kojima je praktično prikazana kompletna istorija ove zemlje.
Rajska ostrva
S obzirom da smo sve gore nabrojano obišli za 9 dana, kad su mi rekli da su nam ostala Rajska ostrva, pomislila sam, o ne, ne opet. Međutim, kako smo se približavali čamcem, tako mi se oduzimao dah. Za zaljubljenike u more i podvodni svet Crvenog mora, ali i za sve one koji uživaju da se kupaju na interesantnim mestima ovo je idealna prilika da plivaju sa delfinima. Podvodni svet oko ovih ostrva je verovatno najlepši od svih kad je u pitanju Afrika. Rajska ostrva su koralna ostrva sa prelepim peščanim plažama, na kojima nema ama baš nijedne biljke ni zelenila, ali ih to ne čini manje lepim. Naprotiv, sa suncobranima od trske i slame i svega dva restorana, osećaćete se kao da ste u raju. Ova ostrva su delo prirode, sa besprekorno čistom vodom, i predivnim ambijentom.
Ana baheb Bisr. Volim Egipat, i nadam se da ću mu se uvek vraćati.
Hvala mojim divnim prijateljima, Ivanu i Miri, iz agencije Big Blue (www.bigblue.rs), koji su mi omogućili da uživam na ovom fantastičnom putovanju.
Takođe želim da se zahvalim agentima Šepardu, Kevinu i Edrien što su od "uštogljene korporativne štreberke" uspeli da naprave agenta Rouz iliti belog labuda!!!
петак, 14. јануар 2011.
Istra,ljubav na drugi pogled
Prvi put sam bila u Istri 2008 godine, 5 dana u Portorožu i dva dana u Piranu. Seminar ko seminar, mnogo ljudi, malo slobodnog vremena za obilazak i razgledanje, i večernje žurke.
Proleće 2010. je bio idealan period za odlazak na Istru po drugi put. I tu sam se definitivno zaljubila, na drugi pogled.
Postoje dve legende o tome kako je Istra dobila ime. Prva govori o Argonautima čije verovanje beše da Dunav - koji su oni zvali Istros - ima više izvora i ušća. Pa su tako, tražeći Zlatno runo, i naišavši pri tom na reku Mirnu, shvatili da je to jedno od dunavskih ušća, i kad su potom otišli dalje svojim tragalačkim poslom, iza njih ostade ime: Istra. Druga je priča vezana za Histre, praistorijske starosedeoce Istre čiji se kralj Epulon, kako o tome naknadno svedoči Tit Livije, krajem 3. veka pre naše ere, sukobio sa Rimljanima, braneći svoju prestonicu, današnje arheološko nalazište Nezakcij, u blizini Pule. Kada ih je ostalo još malo živih, Epulon se probada kopljem, da ne padne živ u ruke osvajaču. Rimljani su zadržali ime Histria. Sve je to ionako bilo deo jedne, naizgled večne, imperije.
Istra je poznata po terra rosi, crvenoj zemlji, koja tom grožđu i vinu i hlebu i salati i rakiji daje neponovljiv ukus, sveden, jednostavan ukus vazduha i čistog neba. Vinogradi pored puta niski, nad razrivenom crvenom zemljom, orezani uredno kao frizure u ženskom manastiru. Iznad njih, u daljini istarskog neba, plavi vrhovi planina, i tamo, nad Rijekom, najveća među njima, Monte Maggiore.
ROVINJ
Rovinj je magična oaza sa predivnom rivom, uskim kamenim uličicama, sa brojnim renesansnim, gotičkim, baroknim i neoklasičnim prozorima, balkonima i baladurama.
Biser Istre smešten je na zapadnoj obali poluostrva. Sam grad nastao je 1780. godine. Građani Rovinja, kojih ima petnaestak hiljada, pretežno se bave turizmom, ribarstvom, poljoprivredom, vinarstvom i vinogradarstvom. Grad je to bogate istorije, interesantne arhitekture, prelepih prirodnih bogatstava i vrednih ljudi, koji svakako treba posetiti. Cela rovinjska obala je zaštićena prirodna baština, baš kao i dvadeset dva ostrva i ostvcica što okružuju ovaj grad. Obavezno svratite na pijacu, gde možete pronaći ulje od semena bundeve, koje imapredivan ukus i vrlo je zdravo. Smokve su jako ukusne, a sve to možete zaliti čašom Malvazije, belog vina koje se pravi na Istri.
Sveta Eufemija
Kako se približavate gradu, ukazuje vam se zvonik svete Eufemije, zaštitnice Rovinja, ostrvo Katarina, kao i veliki mol. Sveta Eufemija je bila žrtvovana u pulskoj areni, predata lavovima, a njen sarkofag je more čudom izbacilo na obalu oko 800. godine. Crkva Sv. Eufemije je barokna građevina izgrađena u venecijanskom stilu. Mumija se i danas može videti unutar crkve iza glavnog oltara u sarkofagu koji je delimično staklen.
Crveni otok
Jedna od najpoznatijih turističkih lokacija u Rovinju. U stvari se radi o dva veštački povezana ostrva: Otok Sv. Andrjie i Otok Maškin.
Crveni otok se nalazi na petnaestak minuta vožnje brodićem od centra grada. Taksi brodići sa malog mola na glavnom gradskom trgu, odnosno sa pristaništa Delfin, polaze i dolaze sa Crvenog otoka svakih sat vremena. Plovidba do ostrva vrlo je ugodna, prolazi se pored osrtva Katarine, uvale Lone i Zlatnog rta koji će vas svojom lepotom zasigurno očarati. Na ostrvu možete naći zaista veliki broj plaža. Najčešće su to kamenite plaže sa prelepim uvalama.
Kamenolom Monfiorenzo
Zaštićeni spomenik prirode, nedaleko od Rovinja, putem prema Puli - neki ga nazivaju kamenolom fantazija. Geološki spomenik svetske vrednosti iz kojeg je vidljiv genetski razvoj istarske obale. Brojni slojevi svedoče o postojanju okamenjenih livada sačinjenih od modrozelenih algi koje su, pomešane s vapnenačkim muljem, bile nanošane tokom 130 miliona godina na kopno snagom morskih struja. Iz rovinjskih kamenoloma belog kamena građene su u Veneciji mnoge raskošne građevine, među kojima kao najznačajnije "Duždeva palata ", crkva "Santa Maria della Salute", kao i poznate građevine u Padovi i Ankoni.
PULA
je najveći grad u Istri. U Puli živi oko 60.000 stanovnika. Pula je administrativni centar Istre još od rimskog doba. Grad koji pamtimo po čuvenoj Pulskoj areni, leži na jugozapadnom kraju Istarskog poluostrva na sedam brežuljaka: Kaštel, Zaro, Arena, Sv. Martin, Opatija sv. Mihovila, Mondipola i Pra Grande. Pula je prepuna spomenika istorijske baštine, od zidina i rimskih vrata, rimskog hrama i manjeg amfiteatra, koji datiraju još iz doba Rimskog Carstva, pa do Mletačke tvrđave koja datira iz XVI. Veka
U Puli postoje dva muzeja, Arheološki muzej Istre i Istorijski muzej Istre. Autonomna kulturna proizvodnja i organizovanje civilnog društva događaju se prvenstveno u Kulturnom centru Karlo Rojc, bivšoj kasarni u kojoj danas deluje preko stotinu registrovanih organizacija i inicijativa, mnoštvo sastava i kreativnih pojedinaca.
Pulski Amfiteatar
Treći po veličini u svetu. Najveći i dobro očuvan spomenik iz antičkog doba, sagrađen je sredinom I. Veka. U njemu su se odvijale gladijatorske i viteške borbe, što su bila najvažnija društvena zbivanja u antičkom svetu. Izgrađen je izvan gradskih zidina nadomak grada, uz glavnu ulicu Via Flavia, koja je iz Pule vodila u Akvileju i Rim, a mogao je primiti do 25.000 gledalaca
Upoređujući ga s više od 200 rimskih amfiteatara, plašt pulskog Amfiteatra s četiri stubišna tornja je najsačuvaniji i redak primer jedinstvenih tehničkih i tehnoloških rešenja. Zbog specifičnosti konstrukcije, na pulskom Amfiteatru se mogu izučavati tradicionalni načini i metode građenja u antici, što ga čini jedinstvenim i po čemu se bitno razlikuje od ostalih u svetu.
Rimska vrata
Gradske zidine na ovom potezu, najstariji su deo rimskih obrambenih zidina koje su se tokom vremena rušile i obnavljale uz razne prerade. Herkulova vrata su najstariji sačuvani spomenik rimske arhitekture u Puli, izgrađena sredinom I.veka. Na glavnom kamenu isklesana je glava Herkula, zaštitnika antičkog grada Pole, i njegova toljaga.
Luka
Svakako od zanimljivijih delova pulske istorije treba spomenuti dugogodišnju lučku i brodograditeljsku delatnost. Arsenal i brodogradilište postoje od kada postoji grad i to uvek na istom mestu kroz celu istoriju Pule. Prirodne karakteristike pulskog zaliva prostranost, zaštićenost, bogato poljoprivredno zemljište i obilje izvora slatke vode, pogodovale su nastanku grada upravo na ovome mestu. Čitav zaliv postaje glavni resurs grada u austrougarskom stogodišnjem razdoblju, kada izgradnjom lukobrana početkom 20. veka postaje važna i velika luka u kojoj se mogla smestiti cela ratna flota Monarhije.
OPATIJA
Smeštena je na jugozapadnoj obali Riječkog zaliva. Opatijska rivijera ističe jedinstveno šetalište, znameniti lungomare, i niz šumskih staza - onih laganih, rekreacijskih, i onih nešto težih, planinarskih, usmerenih prema Parku prirode Učki.
Gradski parkovi Angiolina i sv. Jurja čine parkovnu arhitekturu Opatije.Uz to, Park sv. Jurja ovenčan je nagradom za najlepši hrvatski park.
Lungomare
Obalno šetalište, Lungomare, dužine od 12 km, proteže se od Voloskog do Lovrana. Njegova je izgradnja počela krajem 19. odnosno početkom 20. veka na incijativu Društva za ulepšavanje(Abbazianer Verschönerungsverein). Voditelji radova bili su Heinrich Gintl, Alfred Manussi i Konrad Rubbia. Prva faza radova, od Voloskog do Slatine, završena je 1889. godine, dok je druga faza, ona do Lovrana, uz nekoliko podfaza završena 1911. godine zalaganjem doktora Juliusa Horteanua. Lungomare i danas tokom cele godine pruža mogućnosti izuzetne psihofizičke rekreacije za sve uzraste i sve starosne dobi. Bez većih uspona i spustova, udaljeno od saobraćajnica i gužve gradskih ulica, šetalište nudi ne samo talasoterapijski, lekovit morski aerosol, već čitavom svojom dužinom odmor za dušu i telo.
Opatijski Parkovi
Upravo su parkovi uz brojne hotele zaštitni znak Opatije. Središnji park koji se ističe svojim položajem i sadržajem, je ostavio poseban utisak na mene i čini istorijsko jezgro Opatije. Jedan njegov deo se prostire uz Crkvu Sv. Jakova i po njoj dobija ime, dok drugi deo okružuje Villu «Angiolinu» i nazvan je po njoj. Arhivirani dokumenti govore o nastajanju parka u razdoblju između 1845. do 1860. godine, i to u okolini spomenute vile. Zanimljivo je i to da se unutar parka nalazi i pomenuta crkva kao najstarija građevina Opatije, koja je prvi put u spisima zabeležena davne 1449. godine. Crkva Sv. Jakova sagrađena je na temeljima benediktinske Opatije po kojoj je grad Opatija dobio ime. Zbog svog istorijskog razvoja park je tako danas podeljen u dve celine – Park Sv. Jakova i Park «Angiolina».
Sve u svemu za 7 dana uspele smo da obiđemo najlepša mesta Istre, i da ostanemo zadivljene lepotom prirode i obale.
Proleće 2010. je bio idealan period za odlazak na Istru po drugi put. I tu sam se definitivno zaljubila, na drugi pogled.
Postoje dve legende o tome kako je Istra dobila ime. Prva govori o Argonautima čije verovanje beše da Dunav - koji su oni zvali Istros - ima više izvora i ušća. Pa su tako, tražeći Zlatno runo, i naišavši pri tom na reku Mirnu, shvatili da je to jedno od dunavskih ušća, i kad su potom otišli dalje svojim tragalačkim poslom, iza njih ostade ime: Istra. Druga je priča vezana za Histre, praistorijske starosedeoce Istre čiji se kralj Epulon, kako o tome naknadno svedoči Tit Livije, krajem 3. veka pre naše ere, sukobio sa Rimljanima, braneći svoju prestonicu, današnje arheološko nalazište Nezakcij, u blizini Pule. Kada ih je ostalo još malo živih, Epulon se probada kopljem, da ne padne živ u ruke osvajaču. Rimljani su zadržali ime Histria. Sve je to ionako bilo deo jedne, naizgled večne, imperije.
Istra je poznata po terra rosi, crvenoj zemlji, koja tom grožđu i vinu i hlebu i salati i rakiji daje neponovljiv ukus, sveden, jednostavan ukus vazduha i čistog neba. Vinogradi pored puta niski, nad razrivenom crvenom zemljom, orezani uredno kao frizure u ženskom manastiru. Iznad njih, u daljini istarskog neba, plavi vrhovi planina, i tamo, nad Rijekom, najveća među njima, Monte Maggiore.
ROVINJ
Rovinj je magična oaza sa predivnom rivom, uskim kamenim uličicama, sa brojnim renesansnim, gotičkim, baroknim i neoklasičnim prozorima, balkonima i baladurama.
Biser Istre smešten je na zapadnoj obali poluostrva. Sam grad nastao je 1780. godine. Građani Rovinja, kojih ima petnaestak hiljada, pretežno se bave turizmom, ribarstvom, poljoprivredom, vinarstvom i vinogradarstvom. Grad je to bogate istorije, interesantne arhitekture, prelepih prirodnih bogatstava i vrednih ljudi, koji svakako treba posetiti. Cela rovinjska obala je zaštićena prirodna baština, baš kao i dvadeset dva ostrva i ostvcica što okružuju ovaj grad. Obavezno svratite na pijacu, gde možete pronaći ulje od semena bundeve, koje imapredivan ukus i vrlo je zdravo. Smokve su jako ukusne, a sve to možete zaliti čašom Malvazije, belog vina koje se pravi na Istri.
Sveta Eufemija
Kako se približavate gradu, ukazuje vam se zvonik svete Eufemije, zaštitnice Rovinja, ostrvo Katarina, kao i veliki mol. Sveta Eufemija je bila žrtvovana u pulskoj areni, predata lavovima, a njen sarkofag je more čudom izbacilo na obalu oko 800. godine. Crkva Sv. Eufemije je barokna građevina izgrađena u venecijanskom stilu. Mumija se i danas može videti unutar crkve iza glavnog oltara u sarkofagu koji je delimično staklen.
Crveni otok
Jedna od najpoznatijih turističkih lokacija u Rovinju. U stvari se radi o dva veštački povezana ostrva: Otok Sv. Andrjie i Otok Maškin.
Crveni otok se nalazi na petnaestak minuta vožnje brodićem od centra grada. Taksi brodići sa malog mola na glavnom gradskom trgu, odnosno sa pristaništa Delfin, polaze i dolaze sa Crvenog otoka svakih sat vremena. Plovidba do ostrva vrlo je ugodna, prolazi se pored osrtva Katarine, uvale Lone i Zlatnog rta koji će vas svojom lepotom zasigurno očarati. Na ostrvu možete naći zaista veliki broj plaža. Najčešće su to kamenite plaže sa prelepim uvalama.
Kamenolom Monfiorenzo
Zaštićeni spomenik prirode, nedaleko od Rovinja, putem prema Puli - neki ga nazivaju kamenolom fantazija. Geološki spomenik svetske vrednosti iz kojeg je vidljiv genetski razvoj istarske obale. Brojni slojevi svedoče o postojanju okamenjenih livada sačinjenih od modrozelenih algi koje su, pomešane s vapnenačkim muljem, bile nanošane tokom 130 miliona godina na kopno snagom morskih struja. Iz rovinjskih kamenoloma belog kamena građene su u Veneciji mnoge raskošne građevine, među kojima kao najznačajnije "Duždeva palata ", crkva "Santa Maria della Salute", kao i poznate građevine u Padovi i Ankoni.
PULA
je najveći grad u Istri. U Puli živi oko 60.000 stanovnika. Pula je administrativni centar Istre još od rimskog doba. Grad koji pamtimo po čuvenoj Pulskoj areni, leži na jugozapadnom kraju Istarskog poluostrva na sedam brežuljaka: Kaštel, Zaro, Arena, Sv. Martin, Opatija sv. Mihovila, Mondipola i Pra Grande. Pula je prepuna spomenika istorijske baštine, od zidina i rimskih vrata, rimskog hrama i manjeg amfiteatra, koji datiraju još iz doba Rimskog Carstva, pa do Mletačke tvrđave koja datira iz XVI. Veka
U Puli postoje dva muzeja, Arheološki muzej Istre i Istorijski muzej Istre. Autonomna kulturna proizvodnja i organizovanje civilnog društva događaju se prvenstveno u Kulturnom centru Karlo Rojc, bivšoj kasarni u kojoj danas deluje preko stotinu registrovanih organizacija i inicijativa, mnoštvo sastava i kreativnih pojedinaca.
Pulski Amfiteatar
Treći po veličini u svetu. Najveći i dobro očuvan spomenik iz antičkog doba, sagrađen je sredinom I. Veka. U njemu su se odvijale gladijatorske i viteške borbe, što su bila najvažnija društvena zbivanja u antičkom svetu. Izgrađen je izvan gradskih zidina nadomak grada, uz glavnu ulicu Via Flavia, koja je iz Pule vodila u Akvileju i Rim, a mogao je primiti do 25.000 gledalaca
Upoređujući ga s više od 200 rimskih amfiteatara, plašt pulskog Amfiteatra s četiri stubišna tornja je najsačuvaniji i redak primer jedinstvenih tehničkih i tehnoloških rešenja. Zbog specifičnosti konstrukcije, na pulskom Amfiteatru se mogu izučavati tradicionalni načini i metode građenja u antici, što ga čini jedinstvenim i po čemu se bitno razlikuje od ostalih u svetu.
Rimska vrata
Gradske zidine na ovom potezu, najstariji su deo rimskih obrambenih zidina koje su se tokom vremena rušile i obnavljale uz razne prerade. Herkulova vrata su najstariji sačuvani spomenik rimske arhitekture u Puli, izgrađena sredinom I.veka. Na glavnom kamenu isklesana je glava Herkula, zaštitnika antičkog grada Pole, i njegova toljaga.
Luka
Svakako od zanimljivijih delova pulske istorije treba spomenuti dugogodišnju lučku i brodograditeljsku delatnost. Arsenal i brodogradilište postoje od kada postoji grad i to uvek na istom mestu kroz celu istoriju Pule. Prirodne karakteristike pulskog zaliva prostranost, zaštićenost, bogato poljoprivredno zemljište i obilje izvora slatke vode, pogodovale su nastanku grada upravo na ovome mestu. Čitav zaliv postaje glavni resurs grada u austrougarskom stogodišnjem razdoblju, kada izgradnjom lukobrana početkom 20. veka postaje važna i velika luka u kojoj se mogla smestiti cela ratna flota Monarhije.
OPATIJA
Smeštena je na jugozapadnoj obali Riječkog zaliva. Opatijska rivijera ističe jedinstveno šetalište, znameniti lungomare, i niz šumskih staza - onih laganih, rekreacijskih, i onih nešto težih, planinarskih, usmerenih prema Parku prirode Učki.
Gradski parkovi Angiolina i sv. Jurja čine parkovnu arhitekturu Opatije.Uz to, Park sv. Jurja ovenčan je nagradom za najlepši hrvatski park.
Lungomare
Obalno šetalište, Lungomare, dužine od 12 km, proteže se od Voloskog do Lovrana. Njegova je izgradnja počela krajem 19. odnosno početkom 20. veka na incijativu Društva za ulepšavanje(Abbazianer Verschönerungsverein). Voditelji radova bili su Heinrich Gintl, Alfred Manussi i Konrad Rubbia. Prva faza radova, od Voloskog do Slatine, završena je 1889. godine, dok je druga faza, ona do Lovrana, uz nekoliko podfaza završena 1911. godine zalaganjem doktora Juliusa Horteanua. Lungomare i danas tokom cele godine pruža mogućnosti izuzetne psihofizičke rekreacije za sve uzraste i sve starosne dobi. Bez većih uspona i spustova, udaljeno od saobraćajnica i gužve gradskih ulica, šetalište nudi ne samo talasoterapijski, lekovit morski aerosol, već čitavom svojom dužinom odmor za dušu i telo.
Opatijski Parkovi
Upravo su parkovi uz brojne hotele zaštitni znak Opatije. Središnji park koji se ističe svojim položajem i sadržajem, je ostavio poseban utisak na mene i čini istorijsko jezgro Opatije. Jedan njegov deo se prostire uz Crkvu Sv. Jakova i po njoj dobija ime, dok drugi deo okružuje Villu «Angiolinu» i nazvan je po njoj. Arhivirani dokumenti govore o nastajanju parka u razdoblju između 1845. do 1860. godine, i to u okolini spomenute vile. Zanimljivo je i to da se unutar parka nalazi i pomenuta crkva kao najstarija građevina Opatije, koja je prvi put u spisima zabeležena davne 1449. godine. Crkva Sv. Jakova sagrađena je na temeljima benediktinske Opatije po kojoj je grad Opatija dobio ime. Zbog svog istorijskog razvoja park je tako danas podeljen u dve celine – Park Sv. Jakova i Park «Angiolina».
Sve u svemu za 7 dana uspele smo da obiđemo najlepša mesta Istre, i da ostanemo zadivljene lepotom prirode i obale.
недеља, 2. јануар 2011.
Tanzanija, deo prvi
Posle tri dana lutanja po plažama i klubovima Mombase, svanuo je dan polaska za Tanzaniju. Drugarica Ruth, koju smo upoznale u restoranu, nas je povela do centra grada da kupimo karte za Dar es Salam. Pred nama je bilo naporno putovanje od 600 km prašnjavim putem kroz džunglu. Lokalni autobus je posve ličio na onaj iz “Ko to tamo peva”, prljav, star, a pri tom i jeftin, samo 15 dolara. Naravno, mogle smo uzeti i avion, ali nismo htele propustiti neviđenu avanturu.
Ljubazno smo pitale vozača koliko će trajati put, i dobile informaciju da je reč o 9 sati puta, sa samo jednim 30minutnim zaustavljanjem.
Krenule smo u avanturu, ni ne sanjajući šta nas čeka. Već na samom izlasku iz Mombase, bile smo zapanjene. Put kroz džunglu je bio krivudav, prašnjav, a u autobusu smo bile jedine belkinje. To nije bilo truckanje, to je bilo odskakanje od sedišta po pola metra. Isprva smo se smejale kao lude, a nakon dva sata takve vožnje, nije bilo nimalo naivno. Sati su prolazili a pred nama su se smenjivali prelepi predeli. Zelenilo, drveće kakvo nismo imale priliku da vidimo do sad, prašnjav put, osećale smo se kao da smo u nekom ludom avanturističkom filmu.
Nakon nekoliko sati puta, stigle smo na granicu. A granica po imenu HoroHoro-pravi horor. Dakle, prvo smo svi morali da izađemo iz autobusa, koji je otišao u nepoznatom pravcu. Zatim, morale smo naravno da prođemo pasošku i carinsku kontrolu i platimo Tanzanijsku vizu koja košta 50 dolara. Pri tom, desila nam se vrlo čudna stvar. Kako je i u Tanzaniji dolar na ceni, ne primaju novčanice koje su starije od 2000te godine, pa ako se desi da imate sa sobom novčanice od 100 i 50 dolara iz na primer 97, možete da ih bacite.
Platile smo vize i krenule peške kroz jedan predeo ograđen žicom. Pešačile smo desetak minuta kroz krajolik koji je izgledao kao nekakva pijaca, sa gomilom tezgi i ljudima koji su nas gledali kao da smo pale sa marsa.Uspele smo u tom hororu da izvučemo kameru iz ranca i malo snimimo predeo. Iza tog dela ograđenog žicom, na samom izlazu čekao nas je bus, a ja ni dan danas ne znam kuda je on prošao, jer se kroz ograđeni prolaz mogu kretati samo ljudi. Kasnije smo saznale da se na baš tom graničnom prelazu desio pravi pokolj par meseci ranije, gde je prilikom prelaska pobijena jedna čitava fudbalska ekipa iz Kenije.
Put se nastavio dalje. Vozile smo se dobrih 6 sati, i stigle u mesto zvano Tanga. Tu smo prvi put posle tri dana u Keniji, ne računajući “Ratka Mladića”, videle belog čoveka. Pretpostavile smo da je neki turista, pošto je imao ranac na leđima. Tanga je mesto blizu granice, mali ali prelep grad, koji predstavlja centar Tanga regije, jedne od 26 regija koje čine Tanzaniju. Tu smo popile kafu, koka kolu, a iako smo bile gladne, iskulirale smo klopu jer je bilo mnogo prljavo i neugledno da bismo bilo šta pojele.
Nakon pola sata nastavili smo ka Dar es Salaamu. Tanzanija je još lepša od Kenije, priroda je očaravajuća, nepregledno zelenilo džungle i dalje prašnjav put, tako da smo ubrzo zaboravile na truckanje. Put je trajao celih 12 sati. Mrak se spustio još u 6, a mi smo oko 9 ušle u Dar. Već na samom ulasku u grad, kad smo pomislile da nas ništa ne može iznenaditi nakon Mombase, prevarile smo se. Zamislite grad sa zvaničnih 2.5 miliona stanovnika, nezvanično oko 4, gde predgrađe nema ulično svetlo. Ulazak u sam grad je trajao oko sat i po vremena. Sa leve i desne strane su smenjivale ulične tezge od kartona, vašarišta prepuna ljudi koji su igrali, pevali, prodavali, kupovali, i sve to bez uličnog svetla. Ludom putovanju se bližio kraj, te smo u nekom momentu ni ne znajući u kod delu grada se nalazimo, konačno napustile autobus.
S obzirom da smo unapred rezervisale hostel, lako smo uhvatile taxi i stigle u “bekpekerski” kraj. Hostel je bio pristojan, sa intenet kafeom i malim restoranom. Naš sobičak je bio toliko mali da smo jedva stale, nas tri, naši rančevi, tri mreže i tri kreveta. I ovde je mreža obavezna jer je opasnost od Malarije velika. Sobu smo platile 39 dolara, uključujući i doručak. Ni Dar nije siguran grad, nema toliko kriminala ali opasnost od krađe je velika, jer je stanovništvo jako siromašno.
Tanzanija je jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu. Čini je 26 regija, a nastala je 60tih godina 20. veka spajanjem Tanganjike i Zanzibara. Obe zemlje su pre toga bile engleske kolonije. Tanzanija ima preko 40 miliona stanovnika od kojih većina pripada Bantu grupi, a 31.je po veličini u svetu. U Tanzaniji se nalaze: najveća Afrička planina Kilimandžaro, koja predstavlja aktivni vulkan, najveće jezero u Africi –Viktorijino odakle izvire reka Nil, kao i najdublje afričko jezero Tanganjika. Tanzanija ima nekoliko prelepih nacionalnih parkova, koji predstavljaju stanište divljih životinja od koji su najpoznatiji: Ngorongoro krater, Serengeti-poznat po godišnjoj migraciji miliona Gnua, Mikumi, i Gombe u kome se proučavalo ponašanje šimpanzi.
U Tanzaniji je zvanična valuta šiling, a za 100 dolara možete dobiti 160.000 tanzanijskih šilinga. U odnosu na Keniju, sve je jeftinije. Možete jesti za 2 dolara, a alkohol je naravno skup. Votka je oko 4 dolara, red bull 7, a parče pice je oko 50 centi. U Dar-u postoji obilje prodavnica u kojima možete kupiti lokalnu halucinogenu biljku po imenu Pan- mešavinu začina umotanih u zeleni list, koja se žvaće i izaziva dejstvo slično kao marihuana. Potpuno je legalno i predstavlja pravu turističku atrakciju
Dar es Salam je nekad bio glavni grad, ali je ostao ekonomski i kulturni centar Tanzanije. Za razliku od Mombase, postoje delovi grada koji potpuno liče na moderne evropske gradove, sa velikim soliterima i tržnim centrima. Kako je grad i trgovinski centar države, tu su smeštena predstavništva stranih kompanija, banaka, poslovni centri.
Za Dar su karakteristične i male prodavnice, gde su trgovci poreklom Indijci ili Arapi, jer su se godinama mešali sa lokalnim stanovništvom, a najveća razmena robe je bila upravo sa ovim zemljama. Ulične tezge su svuda po gradu, a cene se razlikuju u zavisnoti od toga da li se približavate centru ili ste u predgrađu. Đinđuve, minđuše, marame, prelepe narukvice, ne znate šta je lepše, a sve jeftino. Obavezno je cenjkanje, jer cenu možete spustiti do dva tri puta niže od početne. Dar je i poznati univerzitetski centar, luka, a najznačajniji je svakako Nacionalni muzej u kome je do detalja opisan nastanak civilizacije i u kome se nalaze fosilni ostaci pračoveka.
Nakon puta kroz džunglu, i smeštanja u hotel, bile smo premorene i bukvalno smo se strovalile u naše krevete, pod mrežu. Opet nas je čekala neizvesnost, nepoznato i nove avanture. S obzirom da smo imale tri dana na raspolaganju, kovale smo plan odakle početi ujutru.
A u sledećem blogu, avantura sa ženama Tanzanijskim, mladom austrijankom Sofi, bračnim parom Zanzibarac-Švajcarkinja, i ludim lokalcima koji su nas prveli kroz najbolje klubove Dar-a.
Ljubazno smo pitale vozača koliko će trajati put, i dobile informaciju da je reč o 9 sati puta, sa samo jednim 30minutnim zaustavljanjem.
Krenule smo u avanturu, ni ne sanjajući šta nas čeka. Već na samom izlasku iz Mombase, bile smo zapanjene. Put kroz džunglu je bio krivudav, prašnjav, a u autobusu smo bile jedine belkinje. To nije bilo truckanje, to je bilo odskakanje od sedišta po pola metra. Isprva smo se smejale kao lude, a nakon dva sata takve vožnje, nije bilo nimalo naivno. Sati su prolazili a pred nama su se smenjivali prelepi predeli. Zelenilo, drveće kakvo nismo imale priliku da vidimo do sad, prašnjav put, osećale smo se kao da smo u nekom ludom avanturističkom filmu.
Nakon nekoliko sati puta, stigle smo na granicu. A granica po imenu HoroHoro-pravi horor. Dakle, prvo smo svi morali da izađemo iz autobusa, koji je otišao u nepoznatom pravcu. Zatim, morale smo naravno da prođemo pasošku i carinsku kontrolu i platimo Tanzanijsku vizu koja košta 50 dolara. Pri tom, desila nam se vrlo čudna stvar. Kako je i u Tanzaniji dolar na ceni, ne primaju novčanice koje su starije od 2000te godine, pa ako se desi da imate sa sobom novčanice od 100 i 50 dolara iz na primer 97, možete da ih bacite.
Platile smo vize i krenule peške kroz jedan predeo ograđen žicom. Pešačile smo desetak minuta kroz krajolik koji je izgledao kao nekakva pijaca, sa gomilom tezgi i ljudima koji su nas gledali kao da smo pale sa marsa.Uspele smo u tom hororu da izvučemo kameru iz ranca i malo snimimo predeo. Iza tog dela ograđenog žicom, na samom izlazu čekao nas je bus, a ja ni dan danas ne znam kuda je on prošao, jer se kroz ograđeni prolaz mogu kretati samo ljudi. Kasnije smo saznale da se na baš tom graničnom prelazu desio pravi pokolj par meseci ranije, gde je prilikom prelaska pobijena jedna čitava fudbalska ekipa iz Kenije.
Put se nastavio dalje. Vozile smo se dobrih 6 sati, i stigle u mesto zvano Tanga. Tu smo prvi put posle tri dana u Keniji, ne računajući “Ratka Mladića”, videle belog čoveka. Pretpostavile smo da je neki turista, pošto je imao ranac na leđima. Tanga je mesto blizu granice, mali ali prelep grad, koji predstavlja centar Tanga regije, jedne od 26 regija koje čine Tanzaniju. Tu smo popile kafu, koka kolu, a iako smo bile gladne, iskulirale smo klopu jer je bilo mnogo prljavo i neugledno da bismo bilo šta pojele.
Nakon pola sata nastavili smo ka Dar es Salaamu. Tanzanija je još lepša od Kenije, priroda je očaravajuća, nepregledno zelenilo džungle i dalje prašnjav put, tako da smo ubrzo zaboravile na truckanje. Put je trajao celih 12 sati. Mrak se spustio još u 6, a mi smo oko 9 ušle u Dar. Već na samom ulasku u grad, kad smo pomislile da nas ništa ne može iznenaditi nakon Mombase, prevarile smo se. Zamislite grad sa zvaničnih 2.5 miliona stanovnika, nezvanično oko 4, gde predgrađe nema ulično svetlo. Ulazak u sam grad je trajao oko sat i po vremena. Sa leve i desne strane su smenjivale ulične tezge od kartona, vašarišta prepuna ljudi koji su igrali, pevali, prodavali, kupovali, i sve to bez uličnog svetla. Ludom putovanju se bližio kraj, te smo u nekom momentu ni ne znajući u kod delu grada se nalazimo, konačno napustile autobus.
S obzirom da smo unapred rezervisale hostel, lako smo uhvatile taxi i stigle u “bekpekerski” kraj. Hostel je bio pristojan, sa intenet kafeom i malim restoranom. Naš sobičak je bio toliko mali da smo jedva stale, nas tri, naši rančevi, tri mreže i tri kreveta. I ovde je mreža obavezna jer je opasnost od Malarije velika. Sobu smo platile 39 dolara, uključujući i doručak. Ni Dar nije siguran grad, nema toliko kriminala ali opasnost od krađe je velika, jer je stanovništvo jako siromašno.
Tanzanija je jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu. Čini je 26 regija, a nastala je 60tih godina 20. veka spajanjem Tanganjike i Zanzibara. Obe zemlje su pre toga bile engleske kolonije. Tanzanija ima preko 40 miliona stanovnika od kojih većina pripada Bantu grupi, a 31.je po veličini u svetu. U Tanzaniji se nalaze: najveća Afrička planina Kilimandžaro, koja predstavlja aktivni vulkan, najveće jezero u Africi –Viktorijino odakle izvire reka Nil, kao i najdublje afričko jezero Tanganjika. Tanzanija ima nekoliko prelepih nacionalnih parkova, koji predstavljaju stanište divljih životinja od koji su najpoznatiji: Ngorongoro krater, Serengeti-poznat po godišnjoj migraciji miliona Gnua, Mikumi, i Gombe u kome se proučavalo ponašanje šimpanzi.
U Tanzaniji je zvanična valuta šiling, a za 100 dolara možete dobiti 160.000 tanzanijskih šilinga. U odnosu na Keniju, sve je jeftinije. Možete jesti za 2 dolara, a alkohol je naravno skup. Votka je oko 4 dolara, red bull 7, a parče pice je oko 50 centi. U Dar-u postoji obilje prodavnica u kojima možete kupiti lokalnu halucinogenu biljku po imenu Pan- mešavinu začina umotanih u zeleni list, koja se žvaće i izaziva dejstvo slično kao marihuana. Potpuno je legalno i predstavlja pravu turističku atrakciju
Dar es Salam je nekad bio glavni grad, ali je ostao ekonomski i kulturni centar Tanzanije. Za razliku od Mombase, postoje delovi grada koji potpuno liče na moderne evropske gradove, sa velikim soliterima i tržnim centrima. Kako je grad i trgovinski centar države, tu su smeštena predstavništva stranih kompanija, banaka, poslovni centri.
Za Dar su karakteristične i male prodavnice, gde su trgovci poreklom Indijci ili Arapi, jer su se godinama mešali sa lokalnim stanovništvom, a najveća razmena robe je bila upravo sa ovim zemljama. Ulične tezge su svuda po gradu, a cene se razlikuju u zavisnoti od toga da li se približavate centru ili ste u predgrađu. Đinđuve, minđuše, marame, prelepe narukvice, ne znate šta je lepše, a sve jeftino. Obavezno je cenjkanje, jer cenu možete spustiti do dva tri puta niže od početne. Dar je i poznati univerzitetski centar, luka, a najznačajniji je svakako Nacionalni muzej u kome je do detalja opisan nastanak civilizacije i u kome se nalaze fosilni ostaci pračoveka.
Nakon puta kroz džunglu, i smeštanja u hotel, bile smo premorene i bukvalno smo se strovalile u naše krevete, pod mrežu. Opet nas je čekala neizvesnost, nepoznato i nove avanture. S obzirom da smo imale tri dana na raspolaganju, kovale smo plan odakle početi ujutru.
A u sledećem blogu, avantura sa ženama Tanzanijskim, mladom austrijankom Sofi, bračnim parom Zanzibarac-Švajcarkinja, i ludim lokalcima koji su nas prveli kroz najbolje klubove Dar-a.
Пријавите се на:
Постови (Atom)