Svojevremeno sam bila deo sjajne ekipe, i ta sjajna ekipa je organizovala radionice namenjene ženama obolelim od raka dojke. Grupa psihologa predvođena mojim dragim bivšim koleginicama je obilazila gradove, i radila sa ženama koje su prolazile kroz pakao boreći se sa ovom opakom bolešću. Organizovali smo savetovališta, radionice, gde su žene razmenjivale svoja iskustva, znanja i načine kako se suočiti a zatim boriti, prvo sa činjenicom da ste oboleli, a zatim i sa bolešću. A jedan od ciljeva radionica je bio podizanje svesti žena o značaju prevencije. Svaka priča je bila nalik jedna drugoj:
"Nisam ni sumnjala šta je značila mala kvržica, primetila sam ja to mnogo ranije, ali nisam obraćala pažnju..."
"Muž je primetio kružić, ali smo se smejali. Par meseci kasnije, kad sam dobila rezultat, se ispostavilo se da je u pitanju kancer, te smo plakali zajedno nad rezultatima..."
"Trebalo mi je par meseci da se nakanim da odem kod doktora i proverim kakav se to oraščić formirao, i nalaz je pokazao ono najgore..."
Svaka priča je bila za sebe, a opet sve iste: sve su odugovlačile sa odlaskom kod lekara, svaka se suočavala sa strašnim nalazima na sličan način, a onda slede strah, iščekivanje, neverica, šok, iščekivanje i sve tako. Nakon rada koji je trajao mesecima, jedan od zaključaka je bio i da skoro 80% obolelih se javilo u poslednjem momentu, ali i da nisu radile redovne kontrole.
Učinite nešto za sebe. Odvojite vreme, novac, strpljenje i pregledajte se. Jednom godišnje je dovoljno.
Odlazak kod lekara će vam oduzeti dva dana ako idete u državne bolnice, sat vremena u privatnoj praksi. Mamografija i pregled koštaju između 2.500 i 6.500 dinara, cene se razlikuju od privatne do privatne ordinacije. Nemojte platiti jedan infostan, ako je baš toliko zapelo, ili se odreknite cigareta 15 dana, ili nemojte kupiti džemper koji vam se dopao, ili jednostavno pronađite te pare kako znate i umete, jer vaše zdravlje je u pitanju.
A svega smo se nagledali tokom tih meseci rada sa tim ženama. I sve su rekle "eh, da možemo vratiti vreme". Za kraj, evo malo statistike, pa procenite sami koliko je ova opaka bolest rasprostranjena.
U Srbiji svake godine oko 4.000 žena oboli od raka dojke, oko 1.500 svake godine umre, a ako se otkrije na vreme rak dojke izlečiv je u više od 90 odsto slučajeva. Lekari posle 25. godine savetuju mesečne samopreglede, a posle 40. godine obavezne preglede kod lekara.
Rak dojke je najčešće maligno oboljenje kod žena i jedno je od najčešćih malignih oboljenja uopšte. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije najmanje trećina slučajeva raka dojke mogla bi da se izbegne, uglavnom oni koji su posledica viška kilograma i fizičke neaktivnosti. Lekari ističu da se maligna oboljenja u velikoj meri mogu sprečiti promenom načina života što podrazumeva zdravu ishranu, fizičku aktivnost, prestanak pušenja , izbegavanje uzimanja nepotrebnih lekova i sprovođenjem Nacionalnih programa ranog otkrivanja.
Žene koje su u generativnoj dobi samopregled dojke trebalo bi da rade 10. dana od prvog dana menstrualnog ciklusa. One u postgenerativnoj dobi trebalo bi da izaberu jedan dan u mesecu kada će da rade samopregled.
Ako se rak dojke otkrije u ranom stadijumu, petogodišnji period preživljavanja je oko 97 odsto jer se, zbog kasnog otkrivanja raka dojke u oko 50 odsto slučajeva dojka mora amputirati.
понедељак, 24. октобар 2011.
понедељак, 17. октобар 2011.
Zanzibar, deo prvi
Nakon ludorija u Mombasi, i ludila u Dar es Salamu, došao je momenat ukrcavanja na brod i plovidba ka Zanzibaru. S obzirom da smo odabrale brod koji plovi skoro 4 sata ka Stountaunu, mogle smo samo da pretpostavimo šta nas čeka. Na brod se ukrcalo bar 30% više ljudi nego što je dozvoljeno, mahom lokalno stanovništvo. Tanzanija i Zanzibar imaju pretežno muslimanski živalj, a kako su žene bile umotane, morale smo ipak voditi računa i na 30 i kusur stepeni ogrnuti se maramama. Dovoljno je što smo bile jedne od par belaca na tankeru, i što smo upadale u oči, nije nam trebalo još da nas popreko gledaju.
Gomila žena i dece je ležala po podu, masa njih je nosila hleb u džakovima, jer Zanzibar je ostrvo koje je jako siromašno, gde je prosečna mesečna plata 50 dolara, i mahom većinu namirnica donose iz Dara.
Zanzibar je zapravo deo Tanzanije, koja je nastala 60tih godina prošlog veka pripajanjem ostrva Tanganjiki, a koji se sastoji od ostrva Unguja i Pemba. Unguja je veće ostrvo i svi ga neformalno zovu Zanzibar. Blizu Zanzibara su Mauricijus, Sejšeli a dalje na jugu i Madagaskar. Glavni grad je Zanzibar siti, nekad poznati istorijski grad Stountaun (Stone town).
Kako se naš brod približavao obalama Zanzibara, pružao se predivan pogled na luku Stountaun. Iskrcavanje je prilično trajalo, stotine ljudi je grabilo napred, a bekpekerski fazon je imao svoje mane, ranac je bio težak, a ja umorna. Iako smo na ulazu u Tanzaniju dobile vizu, i ovde smo morale da pokazujemo pasoše, popunjavamo listiće sa informacijama ko smo, šta smo, odakle smo, zašto i koliko ostajemo, i naravno pečat u pasoš. Mislile smo, nema više iznenađenja nakon Kenije i Tanzanije, no i dalje nas je na svakom koraku čekalo uzbuđenje, novi šok, novo čuđenje.
Zanzibarom su vladali mnogi, Portugalci, Omanci, Indijci, Arapi, Englezi. Danas, iako su deo Tanzanije, nisu u ljubavi sa Tanganjikom, i nadaju se da će jednog dana biti nezavisni. Zanzibar ima prelepe plaže, na istoku i severu ostrva, sa kojih se, kažu, posmatra jedan od najlepših zalazaka sunca na svetu. Jedno od najzanimljivijih plemena koja žive na ostrvu su Masai, crnci sa čudnim ušima, kako sam ih ja nazvala. Oblače se u svoju nošnju, imaju narukvice, ogrlice i minđuše i te čudne uši. Zanzibarci imaju svoj jezik, Svahili, a i ako pričaju na engleskom, frljaju se s izrazi i svaka reč se završava na “I”: Are you good ( Ar ju gudi, Go right, then turn left (go rajti, den trn lefti) i tako dalje, presmešno zvuče. Većina stanovništva je islamske veroispovesti, ima nešto malo pravoslavaca. Zanzibarci uglavnom žive od turizma. Problemi sa strujom su veliki, a tokom godine se dešava da mesecima nemaju struju, a ostrvo Pemba, drugo ostrvo Zanzibara struju još uvek nema.
Kao i svaka luka, Stountaun ima kapiju kroz koju se prolazi kad se iskrcate, gomile skladišta, nakrcanih kontejnera, čamaca, čamčića i brodova na samom prilazu. Prošle smo kapije i zaputile se ka gradu. Za razliku od Mombase, glavna uličica je bila asfaltirana, doduše asfalt je bio izrovan i prepun rupa, ali opet ličio je na nešto. Bar glavna džada. Pokušale smo pronaći hostel, jer je ideja bila da par dana ostanemo tu, a onda nakon toga da idemo na sever ostrva, gde su bile najlepše plaže. Po knjizi, koju smo nosile svuda sa sobom i koja je bila putokaz, oko glavnog Trga je bilo mnoštvo hostela u kojima smo mogle da odsednemo. Krivudave uličice koje vode do hostela su naravno izrovane, prljave, nepravilne, i malo nas je hvatao strah. Ipak smo pronašle jedan pristojan indijski hostel, koji je, gle čuda je bio čist. Za 25 evra za noć, nas tri smo dobile sobu sa francuskim ležajem, kupatilom, tv-om i mrežom na prozorima.
Prvi put nakon nedelju dana smo videle TV, nismo morale da spavamo ispod mreže, i konačno smo imale toplu vodu te našoj sreći nije bilo kraja. Najbolja stvar na svetu je bila što srpske mreže ne funkcionišu na Zanzibaru, što je značilo da smo nedostupne do daljnjeg. I to je bio razlog za sreću.
Nakon tuširanja toplom vodom, krenule smo u istraživanje grada. Stountaun predstavlja mešavinu različitih kultura, Indijske, Arapske, Mavarske i na kraju Evropske. Grad je sagrađen u 19.veku, kada je bio prestonica jednog od sultana Omana. U tom periodu je izgrađen sam centar grada, divne građevine, kuće, kao i lavirint sačinjen od uskih ulica koje su vodile do glavnog Trga. Međutim, po priči lokalnog stanovništva koje smo upoznale a i po knjizi, kada je sultan proteran, lokalno stanovništvo, nastalo mešanjem Bantu crnaca, Indijaca i Arapa, je bukvalno polupalo sve građevine, počupali su prozore, okna i vrata, tako da sada te zgrade zjape porušene, prazne, prljave i napuštene i deluju sablasno.
Svakako, najznačanija je Palata čuda, nekad sultanova palata, a danas muzej kulture Zanzibara. Inače, celo ostrvo je relativno kasno dobilo struju, između ostalog ova palata je prva dobila lift i električnu energiju na ostrvu.
U Stountaunu je rođen Fredi Merkjuri, originalno ime mu je Faruk Bulsara, čuveni pevač čuvene grupe Kvin. Sa 9 godina se preselio u Indiju, i nikad se nije vratio na Zanzibar. Na mestu gde je rođen danas se nalazi kafić po imenu Fredijeva kuća. U njegovom kafiću smo popile kafu, a kako se nalazi na samoj obali, sa terase se pruža predivan pogled na luku i Indijski okean.
Stountaun je izuzetno značajan u kulturološkom i istorijskom smislu. Ceo grad je zaštićen i uvršten na Uneskovu listu svetske baštine. Zanzibar je bio poznat kao ostrvo koje je svojevremeno bilo najveći proizvođač začina, i najveći izvoznik istog, pre svega bibera. U 19. veku to je bio centar trgovine robljem, a iz luke su kretali brodovi sa hiljadama crnih robova. Imale smo izuzetnu priliku da posetimo Pećinu robova, istorijsko mesto zakonom zaštićeno, koje danas predstavlja spomenik kulture i turističku atrakciju. Ta pećina je zapravo bila mesto gde su se dovozili robovi i držali čekajući na transfer. Nalazi se na jednoj od prelepih koralnih plaža, a sam prilaz je pećini je jeziv.
Nakon obilaska grada, vratile smo se u hotel na kratak predah. Čekale smo veče kako bismo otišle na Darajani pijacu, kojoj, kako kaže naša knjiga, mnogi svetski hoteli sa 5 zvezdica mogu pozavideti na načinu spremanja ribe i specijaliteta od morskih plodova. Naš put do bazara je bio naporan, uličice mračne, bez osvetljenja, a kako smo tamo bile u njihovom zimskom periodu, mrak je bio već u 7 sati. Dokopale smo se nekako pijace, i bile zadivljene prizorom. Desetine štandova, roštilja, majstora, pecaroša, prodavaca i turista su bili smešteni na Darajani pijaci, vatra na sve strane i miris začina. Svako je dozivao da dođemo baš za njihov štand, i odaberemo nešto, a o broju i vrsti ribe ne mogu pisati, jer ja toliku raznolikost u životu nisam videla. Ribe, školjke, hobotnice, dagnje, lignje, sabljarke, ajkule, ovog, onog ne znam ni da nabrojim čega je sve bilo. Na licu mesta je spremaju, kad odaberete, prže na vaše oči, na vatri, naprave vam i lepinju i sve to za par dolara. Ta pijaca je turistička atrakcija, i praktično ako odete u Stountaun a ne jedete tamo, kao da niste bili. Na pijaci smo, dok smo sedele i makljale naše specijalitete, upoznale dva lokalna momka, Alija i Abdula, sa kojima ćemo se koji dan kasnije sprijateljiti i ludo provoditi na severu.
S obzirom da smo istog dana gledale kuda dalje, odabrale smo dva mesta na severu ostrva Nungvi i Kendva. Ispostavilo se da su oni iz Nungvija, a rade u Kendvi. Ali ima svoje brodiće kojima vozi turiste u obilazak a Abdul je lokalni DJ u jednom od dva kafića u Kendvi. Takođe, Rut i Kemiš koje smo upoznale u Tanzaniji, su imali apartmane u Nungviju, tako da su se sve kockice složile. Nakon pijace smo otišle u lokalni kafe klub, gde je bila žurka. Luckasti Zanzibarci su pravili dobre žurke, a mi smo odđuskale svoje i u Stountaunu.
Tu smo opet srele Sofi iy Austrije, koja će nastaviti put sa nama do Nungvija. Sofi je u Daru bila prestravljena a bogami to veče razbila je sve naše predrasude kako je mirna jer je đipala na podijumu i izvodila akrobacije kao da je na takmičenju.
Sutradan smo otišle na spajs turu. Na Zanzibaru ne postoji prevoz, već je on u rukama privatnika a jedino prevozno sredstvo je Daladala, nešto slično Matatuu kao u Keniji, s tim što je Daladala bila nalik frezi sa krovom. Odvezli smo se u šumu, koja je bila nalik džungli kroz koju smo se vozile na putu za Dar, i tu se zaista osećate kao da ste na drugoj planeti. Jele smo pomorandže i mandarine, koje su slatke, i koje su sveže samo par dana. Tu smo saznale da se to voće, kada se izveze stavlja u velike bazene, sa kojekavim sredstvima kako bi im se produžio rok upotrebe. Videle smo najrazličitije začine, a pre svega nekoliko vrsta bibera, karanfilića, muskantnog oraščića zatim čili paprika, cimeta, karija i mnoge druge. Nakon obilaska plantaže začina u šumi je serviran ručak: na platnu na podu, pirinač sa karijem, nekoliko vrsta ribe i morskih plodova. Povratak u hotel je bio prepun utisaka sa obilaska, a uveče standardno Darajani market, klopa i đuska u lokalnom klubu.
Ujutro smo na terasi hostela, koja se nalazi na krovu, upoznale devojke iz Japana i Kine koje su obilazile Malavi, Južnoafričku republiku, Tanzaniju i Zanzibar. I one su potrvdile da je sever ostrva najlepši za kupanje, te smo se spakovale, “uhvatile” Daladalu, da ne kažem prevoz, i pravac Kendva.
A o Kendvi i Nungviju u narednom tekstu.
Gomila žena i dece je ležala po podu, masa njih je nosila hleb u džakovima, jer Zanzibar je ostrvo koje je jako siromašno, gde je prosečna mesečna plata 50 dolara, i mahom većinu namirnica donose iz Dara.
Zanzibar je zapravo deo Tanzanije, koja je nastala 60tih godina prošlog veka pripajanjem ostrva Tanganjiki, a koji se sastoji od ostrva Unguja i Pemba. Unguja je veće ostrvo i svi ga neformalno zovu Zanzibar. Blizu Zanzibara su Mauricijus, Sejšeli a dalje na jugu i Madagaskar. Glavni grad je Zanzibar siti, nekad poznati istorijski grad Stountaun (Stone town).
Kako se naš brod približavao obalama Zanzibara, pružao se predivan pogled na luku Stountaun. Iskrcavanje je prilično trajalo, stotine ljudi je grabilo napred, a bekpekerski fazon je imao svoje mane, ranac je bio težak, a ja umorna. Iako smo na ulazu u Tanzaniju dobile vizu, i ovde smo morale da pokazujemo pasoše, popunjavamo listiće sa informacijama ko smo, šta smo, odakle smo, zašto i koliko ostajemo, i naravno pečat u pasoš. Mislile smo, nema više iznenađenja nakon Kenije i Tanzanije, no i dalje nas je na svakom koraku čekalo uzbuđenje, novi šok, novo čuđenje.
Zanzibarom su vladali mnogi, Portugalci, Omanci, Indijci, Arapi, Englezi. Danas, iako su deo Tanzanije, nisu u ljubavi sa Tanganjikom, i nadaju se da će jednog dana biti nezavisni. Zanzibar ima prelepe plaže, na istoku i severu ostrva, sa kojih se, kažu, posmatra jedan od najlepših zalazaka sunca na svetu. Jedno od najzanimljivijih plemena koja žive na ostrvu su Masai, crnci sa čudnim ušima, kako sam ih ja nazvala. Oblače se u svoju nošnju, imaju narukvice, ogrlice i minđuše i te čudne uši. Zanzibarci imaju svoj jezik, Svahili, a i ako pričaju na engleskom, frljaju se s izrazi i svaka reč se završava na “I”: Are you good ( Ar ju gudi, Go right, then turn left (go rajti, den trn lefti) i tako dalje, presmešno zvuče. Većina stanovništva je islamske veroispovesti, ima nešto malo pravoslavaca. Zanzibarci uglavnom žive od turizma. Problemi sa strujom su veliki, a tokom godine se dešava da mesecima nemaju struju, a ostrvo Pemba, drugo ostrvo Zanzibara struju još uvek nema.
Kao i svaka luka, Stountaun ima kapiju kroz koju se prolazi kad se iskrcate, gomile skladišta, nakrcanih kontejnera, čamaca, čamčića i brodova na samom prilazu. Prošle smo kapije i zaputile se ka gradu. Za razliku od Mombase, glavna uličica je bila asfaltirana, doduše asfalt je bio izrovan i prepun rupa, ali opet ličio je na nešto. Bar glavna džada. Pokušale smo pronaći hostel, jer je ideja bila da par dana ostanemo tu, a onda nakon toga da idemo na sever ostrva, gde su bile najlepše plaže. Po knjizi, koju smo nosile svuda sa sobom i koja je bila putokaz, oko glavnog Trga je bilo mnoštvo hostela u kojima smo mogle da odsednemo. Krivudave uličice koje vode do hostela su naravno izrovane, prljave, nepravilne, i malo nas je hvatao strah. Ipak smo pronašle jedan pristojan indijski hostel, koji je, gle čuda je bio čist. Za 25 evra za noć, nas tri smo dobile sobu sa francuskim ležajem, kupatilom, tv-om i mrežom na prozorima.
Prvi put nakon nedelju dana smo videle TV, nismo morale da spavamo ispod mreže, i konačno smo imale toplu vodu te našoj sreći nije bilo kraja. Najbolja stvar na svetu je bila što srpske mreže ne funkcionišu na Zanzibaru, što je značilo da smo nedostupne do daljnjeg. I to je bio razlog za sreću.
Nakon tuširanja toplom vodom, krenule smo u istraživanje grada. Stountaun predstavlja mešavinu različitih kultura, Indijske, Arapske, Mavarske i na kraju Evropske. Grad je sagrađen u 19.veku, kada je bio prestonica jednog od sultana Omana. U tom periodu je izgrađen sam centar grada, divne građevine, kuće, kao i lavirint sačinjen od uskih ulica koje su vodile do glavnog Trga. Međutim, po priči lokalnog stanovništva koje smo upoznale a i po knjizi, kada je sultan proteran, lokalno stanovništvo, nastalo mešanjem Bantu crnaca, Indijaca i Arapa, je bukvalno polupalo sve građevine, počupali su prozore, okna i vrata, tako da sada te zgrade zjape porušene, prazne, prljave i napuštene i deluju sablasno.
Svakako, najznačanija je Palata čuda, nekad sultanova palata, a danas muzej kulture Zanzibara. Inače, celo ostrvo je relativno kasno dobilo struju, između ostalog ova palata je prva dobila lift i električnu energiju na ostrvu.
U Stountaunu je rođen Fredi Merkjuri, originalno ime mu je Faruk Bulsara, čuveni pevač čuvene grupe Kvin. Sa 9 godina se preselio u Indiju, i nikad se nije vratio na Zanzibar. Na mestu gde je rođen danas se nalazi kafić po imenu Fredijeva kuća. U njegovom kafiću smo popile kafu, a kako se nalazi na samoj obali, sa terase se pruža predivan pogled na luku i Indijski okean.
Stountaun je izuzetno značajan u kulturološkom i istorijskom smislu. Ceo grad je zaštićen i uvršten na Uneskovu listu svetske baštine. Zanzibar je bio poznat kao ostrvo koje je svojevremeno bilo najveći proizvođač začina, i najveći izvoznik istog, pre svega bibera. U 19. veku to je bio centar trgovine robljem, a iz luke su kretali brodovi sa hiljadama crnih robova. Imale smo izuzetnu priliku da posetimo Pećinu robova, istorijsko mesto zakonom zaštićeno, koje danas predstavlja spomenik kulture i turističku atrakciju. Ta pećina je zapravo bila mesto gde su se dovozili robovi i držali čekajući na transfer. Nalazi se na jednoj od prelepih koralnih plaža, a sam prilaz je pećini je jeziv.
Nakon obilaska grada, vratile smo se u hotel na kratak predah. Čekale smo veče kako bismo otišle na Darajani pijacu, kojoj, kako kaže naša knjiga, mnogi svetski hoteli sa 5 zvezdica mogu pozavideti na načinu spremanja ribe i specijaliteta od morskih plodova. Naš put do bazara je bio naporan, uličice mračne, bez osvetljenja, a kako smo tamo bile u njihovom zimskom periodu, mrak je bio već u 7 sati. Dokopale smo se nekako pijace, i bile zadivljene prizorom. Desetine štandova, roštilja, majstora, pecaroša, prodavaca i turista su bili smešteni na Darajani pijaci, vatra na sve strane i miris začina. Svako je dozivao da dođemo baš za njihov štand, i odaberemo nešto, a o broju i vrsti ribe ne mogu pisati, jer ja toliku raznolikost u životu nisam videla. Ribe, školjke, hobotnice, dagnje, lignje, sabljarke, ajkule, ovog, onog ne znam ni da nabrojim čega je sve bilo. Na licu mesta je spremaju, kad odaberete, prže na vaše oči, na vatri, naprave vam i lepinju i sve to za par dolara. Ta pijaca je turistička atrakcija, i praktično ako odete u Stountaun a ne jedete tamo, kao da niste bili. Na pijaci smo, dok smo sedele i makljale naše specijalitete, upoznale dva lokalna momka, Alija i Abdula, sa kojima ćemo se koji dan kasnije sprijateljiti i ludo provoditi na severu.
S obzirom da smo istog dana gledale kuda dalje, odabrale smo dva mesta na severu ostrva Nungvi i Kendva. Ispostavilo se da su oni iz Nungvija, a rade u Kendvi. Ali ima svoje brodiće kojima vozi turiste u obilazak a Abdul je lokalni DJ u jednom od dva kafića u Kendvi. Takođe, Rut i Kemiš koje smo upoznale u Tanzaniji, su imali apartmane u Nungviju, tako da su se sve kockice složile. Nakon pijace smo otišle u lokalni kafe klub, gde je bila žurka. Luckasti Zanzibarci su pravili dobre žurke, a mi smo odđuskale svoje i u Stountaunu.
Tu smo opet srele Sofi iy Austrije, koja će nastaviti put sa nama do Nungvija. Sofi je u Daru bila prestravljena a bogami to veče razbila je sve naše predrasude kako je mirna jer je đipala na podijumu i izvodila akrobacije kao da je na takmičenju.
Sutradan smo otišle na spajs turu. Na Zanzibaru ne postoji prevoz, već je on u rukama privatnika a jedino prevozno sredstvo je Daladala, nešto slično Matatuu kao u Keniji, s tim što je Daladala bila nalik frezi sa krovom. Odvezli smo se u šumu, koja je bila nalik džungli kroz koju smo se vozile na putu za Dar, i tu se zaista osećate kao da ste na drugoj planeti. Jele smo pomorandže i mandarine, koje su slatke, i koje su sveže samo par dana. Tu smo saznale da se to voće, kada se izveze stavlja u velike bazene, sa kojekavim sredstvima kako bi im se produžio rok upotrebe. Videle smo najrazličitije začine, a pre svega nekoliko vrsta bibera, karanfilića, muskantnog oraščića zatim čili paprika, cimeta, karija i mnoge druge. Nakon obilaska plantaže začina u šumi je serviran ručak: na platnu na podu, pirinač sa karijem, nekoliko vrsta ribe i morskih plodova. Povratak u hotel je bio prepun utisaka sa obilaska, a uveče standardno Darajani market, klopa i đuska u lokalnom klubu.
Ujutro smo na terasi hostela, koja se nalazi na krovu, upoznale devojke iz Japana i Kine koje su obilazile Malavi, Južnoafričku republiku, Tanzaniju i Zanzibar. I one su potrvdile da je sever ostrva najlepši za kupanje, te smo se spakovale, “uhvatile” Daladalu, da ne kažem prevoz, i pravac Kendva.
A o Kendvi i Nungviju u narednom tekstu.
четвртак, 29. септембар 2011.
Novi pasoš, part 2: Srbija međ` šljivama i dalje
Mojoj sreći nije bilo kraja, misleći da ću sve da završim za par dana, bez pozivanja na ovog ili onog. Čak napisah tekst i javno se zahvalih MUP-u pre vremena, ali je ovo ipak Srbija međ` šljivama. Bila i ostala.
I završila sam ja sve u roku, no opet se pokazalo da bez „vezice“ ništa ne može da se uradi.
Elem, odem ja po uputu tete sa telefonske centrale u Ljermontovu. Ali avaj, predam dokumenta a neki ljuti čika mi kaže:
-šta mene briga što vama pasoš hitno treba, predali ste sve, dođite za dvadesetak dana.
Džaba priče o poslovnom putu, pokušala sam i da mu opišem Rovinj, pa znate ovo, pa znate ono, ma jok, ne vredi. Izađem iz kanca k`o pokusni kunić, sednem na klupu u čekaonici i mislim se, ma ne idem dok ne završim. Krenem da vrtim film po glavi, koga znam, koga znam ko nekoga zna, po onoj čuvenoj „I know people who know people…“
Setim se u momentu da mi je moja draga drugarica Adriana dala svojevremeno broj telefona od izvesne Jovane, koja radi u Ljermontovoj, i koja može da mi pripomogne. Okrenem Jovanu, ali nije bila dostupna. Vratim se kod čike u nameri da se pozovem na ženu, on me sačeka narogušen i ljut sav:
-opet vi? Lepo sam vam rekao da dođete za dvadeset dana.
-ja se izvinjavam, ali znate, pokušala sam da dobijem Jovanu na telefon, ali…
U pola rečenice me čika prekide:
-Jocu? Pa Joca je na bolovanju, što ne kažeš da si „njegova“. I kad ti treba pasoš?
-pa, ako može što pre, putujem sledeće nedelje, a Joca se ne javlja…
Ja skontam da je permutovao i da ne zna Jovanu, ali da očigledno postoji tamo neki Jovan, po nadimku Joca, koji eto može da mi omogući da dođem do mog novog pasoša, što pre.
-Joca je na bolovanju, ko zna kad će čovek da se vrati, daj mi tvoj broj, završićemo, što odma` nisi rekla.
-eh, pa nisam mogla da uđem i tek tako kažem poslao me Joca, mislila sam da ću sve brzo da završim.
Odmah je uzeo moj predmet, i pasoš je bio gotov za tri dana, zaista.
Pojma nemam ko je Joca na bolovanju, no u svakom slučaju ja završih posao, ljuti čika ima pokriće za brzo obavljen posao, a čika Joca kad se vrati sa bolovanja, ništa mu neće biti jasno.
Ja bila u Rovinju, svi srećni i zadovoljni, parola „snađi se“ radi. Volim Srbiju međ` šljivama.
I završila sam ja sve u roku, no opet se pokazalo da bez „vezice“ ništa ne može da se uradi.
Elem, odem ja po uputu tete sa telefonske centrale u Ljermontovu. Ali avaj, predam dokumenta a neki ljuti čika mi kaže:
-šta mene briga što vama pasoš hitno treba, predali ste sve, dođite za dvadesetak dana.
Džaba priče o poslovnom putu, pokušala sam i da mu opišem Rovinj, pa znate ovo, pa znate ono, ma jok, ne vredi. Izađem iz kanca k`o pokusni kunić, sednem na klupu u čekaonici i mislim se, ma ne idem dok ne završim. Krenem da vrtim film po glavi, koga znam, koga znam ko nekoga zna, po onoj čuvenoj „I know people who know people…“
Setim se u momentu da mi je moja draga drugarica Adriana dala svojevremeno broj telefona od izvesne Jovane, koja radi u Ljermontovoj, i koja može da mi pripomogne. Okrenem Jovanu, ali nije bila dostupna. Vratim se kod čike u nameri da se pozovem na ženu, on me sačeka narogušen i ljut sav:
-opet vi? Lepo sam vam rekao da dođete za dvadeset dana.
-ja se izvinjavam, ali znate, pokušala sam da dobijem Jovanu na telefon, ali…
U pola rečenice me čika prekide:
-Jocu? Pa Joca je na bolovanju, što ne kažeš da si „njegova“. I kad ti treba pasoš?
-pa, ako može što pre, putujem sledeće nedelje, a Joca se ne javlja…
Ja skontam da je permutovao i da ne zna Jovanu, ali da očigledno postoji tamo neki Jovan, po nadimku Joca, koji eto može da mi omogući da dođem do mog novog pasoša, što pre.
-Joca je na bolovanju, ko zna kad će čovek da se vrati, daj mi tvoj broj, završićemo, što odma` nisi rekla.
-eh, pa nisam mogla da uđem i tek tako kažem poslao me Joca, mislila sam da ću sve brzo da završim.
Odmah je uzeo moj predmet, i pasoš je bio gotov za tri dana, zaista.
Pojma nemam ko je Joca na bolovanju, no u svakom slučaju ja završih posao, ljuti čika ima pokriće za brzo obavljen posao, a čika Joca kad se vrati sa bolovanja, ništa mu neće biti jasno.
Ja bila u Rovinju, svi srećni i zadovoljni, parola „snađi se“ radi. Volim Srbiju međ` šljivama.
четвртак, 8. септембар 2011.
Novi pasoš
Radujem se Rovinju. Ne toliko vikend medija festivalu koliko mirisu borovine, maslinama i belom vinu. Ali avaj, skapiram da sam izgubila pasoš. Još kad sam uzimala tu biometrijsku ličnu kartu, nisam se dvoumila te sam uzela tu tzv. čipovanu. Kao da sam znala.
Šta ću, kud ću, pronađem broj telefona na netu. Pozovem, niko se ne javlja. A, mislim se ja, Rovinj je u pitanju a imam samo dve nedelje do polaska, sad ću da zovem na svakih 15 minuta. Tako i bude. Par puta se niko nije javljao, par puta je bilo zauzeto, ali upornost se uvek isplati. Javi mi se čika policajac, ja uredno kažem šta mi treba, on me prebaci na neki lokal.
Javi mi se teta, ja opet izdeklamujem ko sam, šta sam i šta je moj problem, ona mi lepo objasni da pravna služba nema ništa sa tim i da zovem ponovo centralu.
Ja opet sve ispočetka, prvo zauzeto, onda se niko ne javlja, onda pozovem jos pet puta, javi se neka teta policajka. Ne bude mi teško, ko vrabac na grani da ponovim sve, kaže teta evo prebacujem vas na lokal.
I jopet, do`aran, do`aran, tak`a i tak`a stvar, treba mi to i to. Žena mi objasni proceduru, koja je mnogo prostija ako imaš čipovanu ličnu kartu, i da treba da napišem molbu na memorandumu firme da mi hitno treba pasoš, jer tako ću završiti sve u datom roku, i još mi da ime čoveka, zakaže mi termin danas u 17h, kolko para sve to košta, i zapiše moje podatke da me najavi.
Moje poslednje pitanje je glasilo:
-za koliko dana ću dobiti novi pasoš?
-za dva do tri dana, kaže teta.
-zahvaljujem, kažem ja.
Elem, ne znam da li imam više sreće nego pameti, ili se stvarno hitni slučajevi rešavaju veoma hitno, no `oću da kažem da sam završila sve za 5 sati, koliko mi je trebalo da dobijem osobu koja može da me uputi šta i kako. Odmah sam zaboravila na nerviranje zbog prebacivanja na raznorazne lokale i zauzet telefon.
Bez ikakve veze, konekcije, preporuke za tri dana najviše ja ću dobiti svoj pasoš.
A žao mi je starog najviše zbog tanzanijske vize koja je šiz koma, a sastoji se od malog pečata i ručno ispisanog datuma.
Kako god, pohvaljujem MUP. Iskreno, nisam verovala da može biti tako prosto.
Šta ću, kud ću, pronađem broj telefona na netu. Pozovem, niko se ne javlja. A, mislim se ja, Rovinj je u pitanju a imam samo dve nedelje do polaska, sad ću da zovem na svakih 15 minuta. Tako i bude. Par puta se niko nije javljao, par puta je bilo zauzeto, ali upornost se uvek isplati. Javi mi se čika policajac, ja uredno kažem šta mi treba, on me prebaci na neki lokal.
Javi mi se teta, ja opet izdeklamujem ko sam, šta sam i šta je moj problem, ona mi lepo objasni da pravna služba nema ništa sa tim i da zovem ponovo centralu.
Ja opet sve ispočetka, prvo zauzeto, onda se niko ne javlja, onda pozovem jos pet puta, javi se neka teta policajka. Ne bude mi teško, ko vrabac na grani da ponovim sve, kaže teta evo prebacujem vas na lokal.
I jopet, do`aran, do`aran, tak`a i tak`a stvar, treba mi to i to. Žena mi objasni proceduru, koja je mnogo prostija ako imaš čipovanu ličnu kartu, i da treba da napišem molbu na memorandumu firme da mi hitno treba pasoš, jer tako ću završiti sve u datom roku, i još mi da ime čoveka, zakaže mi termin danas u 17h, kolko para sve to košta, i zapiše moje podatke da me najavi.
Moje poslednje pitanje je glasilo:
-za koliko dana ću dobiti novi pasoš?
-za dva do tri dana, kaže teta.
-zahvaljujem, kažem ja.
Elem, ne znam da li imam više sreće nego pameti, ili se stvarno hitni slučajevi rešavaju veoma hitno, no `oću da kažem da sam završila sve za 5 sati, koliko mi je trebalo da dobijem osobu koja može da me uputi šta i kako. Odmah sam zaboravila na nerviranje zbog prebacivanja na raznorazne lokale i zauzet telefon.
Bez ikakve veze, konekcije, preporuke za tri dana najviše ja ću dobiti svoj pasoš.
A žao mi je starog najviše zbog tanzanijske vize koja je šiz koma, a sastoji se od malog pečata i ručno ispisanog datuma.
Kako god, pohvaljujem MUP. Iskreno, nisam verovala da može biti tako prosto.
четвртак, 25. август 2011.
Oj Srbijo međ` šljivama part 7: u Hogvortsu ništa novo
I dok svetska javnost polemiše i piše o ostavci Stiva Džobsa (lektura M.M.), Nemci menjaju nemačke ovčare belgijskim, ovdašnja javnost u našem malom Hogvortsu ne zna kud će pre.
Hladna Dojče lejdi je očitala lekciju našima, iako su zbijali šale i doskočice čekajući je, poruka je bila jasna. Vazda bilo: ko se zadnji smeje, najslađe se smeje. Naravno, u novinskim i televizijskim izveštajima uobičajene floskule, već ih znam napamet: Srbija ispunila uslove, ali mora voditi dijalog, dobre bilateralne odnose, bla bla truć. Drugim rečima, zna se šta nam je činiti.
Beograd i Srbija gore pod udarom visokih temperatura, no mi obični smrtnici moramo po ovoj vrućinčini prevozom s posla do kuće, od kuće na posao, ne mari niko što 26-ca u sred leta greje. Bitno je da su se lansirale elektronske karte, a što red vožnje moš` bacit u smeće i što je krkljanac neizdrživ, nema veze. Modernizacija je modernizacija, molim lepo.
Monahinje su me prijatno iznenadile brzinom reagovanja na situaciju, te sazivom novinara i iznošenjem dokaza. Apelujem na stručnu PR javnost da ih obavezno pozovu na okupljanja jerbo su dobile takav publicitet da svi znamo njihova imena, oklen su i kako žive, ko šta jede a ko ne jede, razloge za makljanje, čak i predmete koji su korišćeni u tuči:
“Makrina je novinarima koje je pozvala sutradan, pokazala modrice i podlive krvi na licu, glavi i ramenima, lekarske nalaze o povredama i drvenu letvu kojom je, kako tvrdi, monahinja Paraskevaca više puta udarila.”
A da se bez Hogvorćana ne može voditi kavga, oću reći nas Srba, nebeskog naroda, pokazuju i vesti koje stižu iz Libije. Srbi su se borili u Generalovoj ekipi, ni manje ni više, kažu, priličan broj naših ljudi je bio u plaćeničkoj vojsci. Čovek s punim pravom sad može tražiti azil u Srbiji, a možda nam i treba takav da malo sredi stanje u zemlji, čvrsta ruka sve rešava. Čak i Tajm prenosi kako je Gadafijev savetnik godinama bio bivši general JNA. Ne bi me čudilo da je Obama nekim čudom naše gore list, ili pak Merkelova koja po Forbsovoj listi trenutno najmoćnija žena na svetu.
Danas je dan odluke i za bajne prvoligaše. Treba im pustiti onu Čorbinu u kojoj poredi fudbalere sa penzionerima, ne bi li se malo rastrčali. I jedni i drugi će po ovoj tropskoj temperaturi kljoknuti, osećam, tako da je bolje da se odma` predaju. Nemamo mi sreće sa tim ligama šampiona, evropskim kupovima itd. Ali zato Nole razbija imitirajući lepu Maru, pa uzeše i lovu za reklamu, blago`s njima.
No, svakako apsolutni pobednik ovijeh dana i moj favorit za Oskara popularnosti je lepa M.M. Ova ničim izazvana žena, kraljica dizajna, butikašica, krem de la krem srpskog džet seta, sa perfektnim znanjem engleskog jezika dade izjavu za Ekskluziv, i ostade živa. Ne bi joj dosta onog blama sa knjigom, kad smo svi voluminizirali od njene proze, već pokaza novi Šanelov lak i prepriča nam svoje iskustvo iz Hemptonsa, gde je upoznala Gvinet Poltron. Iz kog etra se ona ispilela te za koju godinu postala opšte poznata, ja pojma nemam, ali žena fakat nema blage veze o životu. Poenta je zapravo bila udati se sa dvadeset, izroditi decu, i onda se prodavati za superhajtekuspešnu ženu. Ko je meni kriv što sam htela na fakultet, pa karijeru, umesto da sam uradila tako, sad bih se ja frljala s izrazi, i klela se u poznanstvo sa Paltronkom.
E ta dobija više prostora u medijima, nego recimo 15 super studenata koje stipendira VIP a koji su juče ceo dan bili gosti u kancelariji za Digitalnu agendu, i koji su budući stručnjaci iz oblasti telekomunikacija.
Srbija međ šljivama bila, jeste i biće. Kaka EU, nama bre ovde nikad dosadno. Merkelova, mirno spavaj, ne treba nama Jevropa, nama je super ovde sa samim namima.
петак, 12. август 2011.
Oj Srbijo međ` šljivama, part 6: zenba ti ispred nosa, a ti moraš u đakuzi
Ovijeh dana svašta se dešava u miloj nam otadžbini a i šire. Osim što se u svetu dešavaju svakojaka čuda, što nas dragi Englezi kopiraju rušeći i paleći sve i svja po gradovima, i što nas ludi Norvežanin spominje u svom manifestu naširoko i naveliko, i u Srbiji se ne časi časa.
Novi izum da se robija od kuće, tako što si kontrolisan putem nanogice, predstavlja pravu revoluciju. Manje više što se kod Kineza i po bulevarskim ćoškovima ista može kupiti za par stotina dinži, u zavisnosti od dizajna, boje i dodataka, mene zabrinjava što je zapravo ta stvar loše napravljena i što joj je domet slab.
Očigledno se žurilo sa svim tim, pa nisu izvršene sve procene kako treba. Posebno sam iznenađena činjenicom da je pored tolikih stručnjaka iz te oblasti došlo do omaške. Nije se računalo da neki osuđenik ima veliku kuću, bazen, prostrano dvorište itd, da neko ima vilu, neko dva stana u jednom, već je sve to odrađeno na brzaka. A što je brzo to je i kuso. Ja, lično, bih se iznervirala. I tako sam planirala da jednog dana na svom placu dignem kućicu sa bazenom, i zamisli da moram da robijam par meseci u tom obliku, a ne mogu da se bućnem. Odlepila bih.
Trebali su da uzmu sve moguće pretpostavke u obzir. Dobro, jeste ona narodna zakon "pretpostavka je majka zajeba" ali opet tebra, izvršiš proračun šta-ako-onda. Lepo proceniš koliko je mogućih korisnika, pa razmisliš gde oni žive, šta im je sve dostupno, kakve hajtekove imaju na raspolaganju itd, itd. Dičimo se stručnjacima iz svakojakih oblasti, a oni ni na šta nisu mislili.
Gde je tu istraživanje pre lanisranja novog proizvoda, gde su konsultanti da daju svoje savete, mogli su da angažuju i neku pr agenciju ili risrč agenciju. Nisu se čak ni denuli da nam pojasne kakav je novi proizvod, kako funkcioniše, da se slikaju, objasne kako to izgleda u praksi, jerbo mene to na primer zanima. Imam mnogo kazni za saobraćajne prekršaje i mislim se- što da plaćam, predložim da odrobijam u stanu par dana i gotovo. Ali ako ima tako slab domet, dobro ću razmisliti.
Sigurna sam da će ubrzo pasti reklamacije. Trebali su da vode računa.
Ovako, zenba ti ispred nosa, a ti moraš u đakuzi. Pih. Stvrano su me razočarali, i kao stručnjaci i kao komuniste.
Sve je to moglo mnogo, mnogo bolje.
Novi izum da se robija od kuće, tako što si kontrolisan putem nanogice, predstavlja pravu revoluciju. Manje više što se kod Kineza i po bulevarskim ćoškovima ista može kupiti za par stotina dinži, u zavisnosti od dizajna, boje i dodataka, mene zabrinjava što je zapravo ta stvar loše napravljena i što joj je domet slab.
Očigledno se žurilo sa svim tim, pa nisu izvršene sve procene kako treba. Posebno sam iznenađena činjenicom da je pored tolikih stručnjaka iz te oblasti došlo do omaške. Nije se računalo da neki osuđenik ima veliku kuću, bazen, prostrano dvorište itd, da neko ima vilu, neko dva stana u jednom, već je sve to odrađeno na brzaka. A što je brzo to je i kuso. Ja, lično, bih se iznervirala. I tako sam planirala da jednog dana na svom placu dignem kućicu sa bazenom, i zamisli da moram da robijam par meseci u tom obliku, a ne mogu da se bućnem. Odlepila bih.
Trebali su da uzmu sve moguće pretpostavke u obzir. Dobro, jeste ona narodna zakon "pretpostavka je majka zajeba" ali opet tebra, izvršiš proračun šta-ako-onda. Lepo proceniš koliko je mogućih korisnika, pa razmisliš gde oni žive, šta im je sve dostupno, kakve hajtekove imaju na raspolaganju itd, itd. Dičimo se stručnjacima iz svakojakih oblasti, a oni ni na šta nisu mislili.
Gde je tu istraživanje pre lanisranja novog proizvoda, gde su konsultanti da daju svoje savete, mogli su da angažuju i neku pr agenciju ili risrč agenciju. Nisu se čak ni denuli da nam pojasne kakav je novi proizvod, kako funkcioniše, da se slikaju, objasne kako to izgleda u praksi, jerbo mene to na primer zanima. Imam mnogo kazni za saobraćajne prekršaje i mislim se- što da plaćam, predložim da odrobijam u stanu par dana i gotovo. Ali ako ima tako slab domet, dobro ću razmisliti.
Sigurna sam da će ubrzo pasti reklamacije. Trebali su da vode računa.
Ovako, zenba ti ispred nosa, a ti moraš u đakuzi. Pih. Stvrano su me razočarali, i kao stručnjaci i kao komuniste.
Sve je to moglo mnogo, mnogo bolje.
среда, 3. август 2011.
Ode braćela
Pronaći prave prijatelje u životu, i uspeti da ih zadržite je teško. No ja sam oduvek imala sreće sa prijateljima: imam divne iz detinjstva, imam sjajne iz osnovne škole, srednje i sa fakulteta, imam zanimljive iz komšiluka, fenomenalne sa bivšeg ili sadašnjeg posla, super sa putovanja pa i prijatelje među prijateljima mojih prijatelja. Izreka kaže "čovek koji ima prijatelja u svakom selu, ima mnogo kuća i bogat je čovek". Rekla bih za sebe da sam veoma bogata i da sam srećna.
Sa nekima se čujem i viđam stalno, sa nekima povremeno. I sve ih volim. E pa jedna od mojih divnih prijateljica, ovih dana odlazi u beli svet, u neke nove izazove, u neke lepše zemlje. Kao i svaki rastanak i ovaj mi pada teško, no ako je razlog valjan, a promena posla te stoga zemlje i kontinenta jeste, mogu da progutam. Inače joj drugačije ne bih oprostila to što ide.
Dakle, braćela ode sutra. Sasvim sam sigurna da za braćelu, tamo gde ide, nema zime, kako se kaže. Nedostajaće mi te naše sedeljke, filozofiranja, blejanja, dugi razgovori o smislu života, beskraju emocija, a bogami i to partijanje. I njena nepresušna energija i prava reč u pravo vreme.
Za sve prijatelje na kugli zemaljskoj, sve drugare i drugarice, a posebno za moju braćelu, prenosim ovaj divni tekst Paula Koelja kojim je sve rečeno o značaju prijatelja u našim životima. (Bolje nego da sam prepisala pesmicu koju je otpevao davno Pepi Laković "svi treba da znaju šta drugarstvo znači...").
Jedan covek, njegov konj i pas koracali su nekakvim putem. Dok su prolazili blizu jednog dzinovskog drveta, pogodi ih grom i ubi na mestu. Ali putnik nije primetio da je napustio ovaj svet i nastavio je da hoda zajedno sa svojim pratiocima zivotinjama.
Dok su hodali, uspeli su se na neki brezuljak, sunce ih je przilo a oni su bili oznojani i zedni. Na jednoj krivini ugledase velicanstvenu mermernu kapiju koja je vodila na neki trg poplocan zlatom, a nasred trga uzdizala se fontana iz koje je tekla voda. Putnik se obrati coveku koji je strazario pred kapijom: "Dobar dan, kakvo je ovo mesto, kada je toliko lepo?". "Ovo je nebo, slobodno mozes da udjes i pijes vode", odgovori strazar i pokaza na fontanu. "I moj konj i pas su zedni", rece covek, ali strazar odgovori: " Zao mi je ali ovde je zabranjen ulaz zivotinjama".
Covek je bio jako razocaran: bio je mnogo zedan, ali nije zeleo samo on da pije.
Zahvalio se strazaru i nastavio. Ubrzo putnik i njegove zivotinje stigose do nekog drveca u cijoj je senci lezao covek sa sesirom. "Dobar dan" rece putnik. "Ja, moj konj i moj pas smo mnogo zedni". "Ima tu jedan izvor medju stenama, pijte koliko god zelite", rece covek pokazujuci na mesto. Covek, konj i pas priblizise se izvoru i napise se vode.
Putnik potom upita: "Kako se zove ovo mesto?". "Nebo", odgovori covek. "Nebo? Ali strazar sa mermerne kapije rekao je da je ono tamo nebo". Na to ce strazar: "Ono tamo nije nebo, ono je pakao". Putnik ostade zbunjen.
"Trebali biste onima tamo da zabranite da koriste vase ime! Takva laz stvara veliku zbrku!". "Ma nikako. U stvari, samo nam cine uslugu. Jer tamo se zadrzavaju svi oni koji se ne libe da napuste svoje najbolje prijatelje", odgovori strazar.
Ne napustaj nikad svoje prave prijatelje! Pronaci prijatelja je Milost, imati prijatelja je Dar, sacuvati prijateja je Vrlina. Biti tvoj prijatelj, to je cast...
Sa nekima se čujem i viđam stalno, sa nekima povremeno. I sve ih volim. E pa jedna od mojih divnih prijateljica, ovih dana odlazi u beli svet, u neke nove izazove, u neke lepše zemlje. Kao i svaki rastanak i ovaj mi pada teško, no ako je razlog valjan, a promena posla te stoga zemlje i kontinenta jeste, mogu da progutam. Inače joj drugačije ne bih oprostila to što ide.
Dakle, braćela ode sutra. Sasvim sam sigurna da za braćelu, tamo gde ide, nema zime, kako se kaže. Nedostajaće mi te naše sedeljke, filozofiranja, blejanja, dugi razgovori o smislu života, beskraju emocija, a bogami i to partijanje. I njena nepresušna energija i prava reč u pravo vreme.
Za sve prijatelje na kugli zemaljskoj, sve drugare i drugarice, a posebno za moju braćelu, prenosim ovaj divni tekst Paula Koelja kojim je sve rečeno o značaju prijatelja u našim životima. (Bolje nego da sam prepisala pesmicu koju je otpevao davno Pepi Laković "svi treba da znaju šta drugarstvo znači...").
Jedan covek, njegov konj i pas koracali su nekakvim putem. Dok su prolazili blizu jednog dzinovskog drveta, pogodi ih grom i ubi na mestu. Ali putnik nije primetio da je napustio ovaj svet i nastavio je da hoda zajedno sa svojim pratiocima zivotinjama.
Dok su hodali, uspeli su se na neki brezuljak, sunce ih je przilo a oni su bili oznojani i zedni. Na jednoj krivini ugledase velicanstvenu mermernu kapiju koja je vodila na neki trg poplocan zlatom, a nasred trga uzdizala se fontana iz koje je tekla voda. Putnik se obrati coveku koji je strazario pred kapijom: "Dobar dan, kakvo je ovo mesto, kada je toliko lepo?". "Ovo je nebo, slobodno mozes da udjes i pijes vode", odgovori strazar i pokaza na fontanu. "I moj konj i pas su zedni", rece covek, ali strazar odgovori: " Zao mi je ali ovde je zabranjen ulaz zivotinjama".
Covek je bio jako razocaran: bio je mnogo zedan, ali nije zeleo samo on da pije.
Zahvalio se strazaru i nastavio. Ubrzo putnik i njegove zivotinje stigose do nekog drveca u cijoj je senci lezao covek sa sesirom. "Dobar dan" rece putnik. "Ja, moj konj i moj pas smo mnogo zedni". "Ima tu jedan izvor medju stenama, pijte koliko god zelite", rece covek pokazujuci na mesto. Covek, konj i pas priblizise se izvoru i napise se vode.
Putnik potom upita: "Kako se zove ovo mesto?". "Nebo", odgovori covek. "Nebo? Ali strazar sa mermerne kapije rekao je da je ono tamo nebo". Na to ce strazar: "Ono tamo nije nebo, ono je pakao". Putnik ostade zbunjen.
"Trebali biste onima tamo da zabranite da koriste vase ime! Takva laz stvara veliku zbrku!". "Ma nikako. U stvari, samo nam cine uslugu. Jer tamo se zadrzavaju svi oni koji se ne libe da napuste svoje najbolje prijatelje", odgovori strazar.
Ne napustaj nikad svoje prave prijatelje! Pronaci prijatelja je Milost, imati prijatelja je Dar, sacuvati prijateja je Vrlina. Biti tvoj prijatelj, to je cast...
Пријавите се на:
Постови (Atom)