Dok je nama trača i tuđih života, naši prazni će biti divota

Inspirisana tekstom Šaputaice,  Šta ti je to trebalo? Šta bi ti falilo? http://shaputalica.rs/sta-ti-je-to-trebalo-sta-bi-ti-falilo ovaj tekst je posvećen svim ljudima koji itekako vole da zabadaju noseve u tuđe živote.

Trač i ogovaranje kao pojmovi su toliko stari koliko i ovaj svet. Tračevi nikog ne zanimaju a svi bi da ih čuju.

Davno u nekoj seriji čuh jednu rečenicu koja kaže: ako želiš da nešto o nekome, dođe do svakoga, odaberi one koji najviše tračare i obavezno im naglasi-da ostane među nama, tada sigurno dolazi do najvećeg broja ljudi. To su tračevi sa namerom. No, ovi bez namere su meni zanimljiviji. Ovi što se pričaju a koji se zovu ogovaranje, u nedostatku priče o svom životu.

Tračevima i ogovaranjem se bave sve osobe. Postoje oni strogo poverljivi tračevi, koji se kazuju osobama od poverenja, podele informacija radi, a i oni koji su poželjni za deljenje, bez ikakvih organičenja.

Ljudi u Srbiji odvajkada tračaju i ogovaraju. Pored tih namernih i nenamernih, tračeve delim i po istinosti: -oni istiniti tračevi kad je kao sve sto posto istina, i bitno je podeliti, prepričati da se raširi, da svak čuje i zna, jer je to društveno korisna akcija; -neistiniti, kad je bitno ogovarati tračanja radi, daj da se ima tema, jer o svom životu ionako nemamo ništa za ispričati, toliko je mali i mizeran takoreći nezanimljiv, da to ni tu osobu-tračaru ne zanima

Dalje ih možemo podeliti po količini gnušanja: -Ogavni-oni tračevi kojih se osoba-tračara gnuša, jer sam bog zna koliki je anđeo, i koliko je život osobe-tračare savršen, i oni počinju sa zamisli molim te, gnušam se od te priče....-Manje ogavni-ne gnuša se osoba-tračara, ali se podsmeva, iščuđava jer ona, osoba-tračara zaboga tako nešto nikad ne bi uradila; -zluradi-količina zla i zlonamernosti je proporcionalna količini pljuvačine.

Tračeve možete proveriti, pre nego što ih plasirate, deleći osnovni info sa najpouzdanijim osobama-tračarama koje sve znaju, ili pak možete da ih pljusnete odmah u etar. Bez provere, jer to onda nije više tako masno kako bi inače bilo da se proveri; nenamerni,bez namere, jer izem ti ja taj trač sa namerom; bez obraza, jer što bi pa obraz uopšte i dolazio u obzir, a obraz i obzir su ruku pod ruku nebitni jer što bismo se obazirali na tuđe emocije, ljudskost pak, ili posledice trača; bez cilja, jer svi besciljno tračare; bez emocije, jer šta ja pa imam da se osvrćem na emocije drugih meni znanih ljudi, aj kad opletem neznane, no ovi znani su mi draži, njih je još ljepše oplesti;

I tako dalje i tako bliže, u sivilu svakodnevnog malog dosadnog nezanimljivog života, kada je uvek lakše baviti se drugima nego sobom, jer od same sebi je osobi-tračari muka, šire se tračevi, ovi ili oni, koji avaj uvek dođu do glavnih glumaca. Jer, zaklela se zemlja raju da se sve tajne odaju. Znaš šta, oni/one su ovakve ili oankve, evo zamisli ti to molim te, evo moja drugarica od drugarice čija je tetka sestra od strica mojoj ujni a njena opet rođaka mom bratu od strine najbliži rod...

Da se razumemo, trač i ogovaranje su zdravi. Prepričavajte, ogovarajte, nema problema.

I desilo se to i meni i mojoj prijateljici i još jednoj, i još jednom prijatelju, i još jednom.

Sve samo zato što, baš kako Šaputalica kaže u svom tekstu, što mislimo da imamo pravo da sami donosimo odluke o svom životu,  što mislimo da znamo šta je ispravno za nas, što imamo pravo na sopstvene greške, sopstveni život, tugu, radost, sreću, kajanje, grižu savesti, zadovoljstvo, orgazam, pijanstvo, celibat, apstinenciju, veru, večeru; što imamo pravo da odlučimo šta ćemo sa našim mozgovima, dupetima, sisama, kućama, sudovima, ugaonom garniturom, partnerima, momcima, ljubavnicima, decama, životinjama, roditeljima, prijateljima, knjigama, letovanjima, karijerom...

Što znamo ko smo, šta smo i zašto smo, što se ne uklapamo mi provincijalci u te provincijske malograđanske okvire. Što živimo i puštamo i druge da žive. Što smo hijerahija. I što to potenciramo. Zato što imamo pravo da mislimo tako o sebi, o nama. I što širimo čarobnu energiju, jer imamo pravo da mislimo da je imamo i šririmo. Što pričamo o sebi, o nama, među nama, i jedino sa nama o nama, ne o drugima, niti sa drugima o nama. Što se slikamo i šerujemo slike i trenutke koje provodimo zajedno, ne mareći za druge, jer je nama dobro. Jer nam je život lep.

A vama dragi moji? Koliko je vama dobro?

Za kraj, divna peoma...pročitajte

Reče mi jedan čoek

na jednom mestu,

kod jednog čoeka,

jednu stvar,

ne mogu ti reći đe,

odma' bi se setio koji je.

Taman se dan od noći odvajao,

kad ono,

no je bolje da ne znamo ni ja ni ti za ovo,

i đe ti bijag počeo pričat,

taman u cik zore,

a zove neko po imenu ta i ta,

dođe tu i tu,

u tome u čemu si,

te ja iz onijeg stopa,

ja s ove bande, on s one,

ojd, ojd, ojd, bolj, bolj, bolj,

kad imam koga i viđet.

Samo ja ovo s tobom,

da ostane među nama,

kažem ti ko tebe,

ovo ti pričam s ovu stranu vrata,

to znamo ja i ti i crna zemlja,

to nije da rečeš ko bilo i o čemu bilo,

…..

nemo me ništa zapitkivat,

nijesam ti smio ni ovoliko.

Jutro uvek svane

Jutro uvek svane.

                               

Mrak. Mrak šiba napolju, dok tutnji tišina pored.

Zvezde sijaju na nebu svom svojom snagom.

I dok mi se pogled gubi negde daleko, patim i čeznem da ti kažem sve ono što me preplavljuje.

A reči su nepoželjne mnogo puta. I nemaju odjek. Zagube se negde u mraku, i pretvore u muk.

Tutnji tišina. Tutnji ko moje srce čije otkucaje jedino čujem u ovom mraku.

Zaustila bih nešto da kažem, no bunt mi neda. Roje se misli ko rokenrol u mojoj glavi, pa bi napolje, ali sreća pa umem da stisnem zube.

Jer, šta mi drugo preostaje u ovom mraku, nego da stisnem zube, umirim srce, oslušnem ovu tišinu i zatvorim oči. I sačekam jutro da svane.

Sunce sija jače od zvezda. I jutro uvek svane. Jedva čekam da se probudim.

Katar: putovanje u carstvo luksuza

 Na poziv Qatar airways-a da se pridružim grupi novinara koje vode na FAM trip u Dohu, sam se odazvala u roku od odmah, iz dva razloga: nisam želela da propustim let biznis klasom, i Doha nije baš uobičajena destinacija za odmor. I nisam pogrešila.

Nismo još ni pojaseve vezali, avantura je počela. Dok su stjuardese sipale šampanjac, birali smo jela za doručak. No, treba biti vrlo pažljiv u odabiru, jer za 6 sati koliko traje let preko Ankare, imate i ručak, možete da odaberete vino, sa vinske karte, a sve vreme između obroka na raspolaganju su vam grickalice, kafa, slatkiši. Recimo da je procena da sam dobila kilo i po u jednom pravcu.

Znali smo da će u Dohi biti paklenih 45 u junu, no trebalo nam je celih sat vremena da se aklimatizujemo, jer magična Doha je pod noćnim svetlima toliko lepa, da zaboravite i koje je doba godine i koliko stepeni je napolju.

Dok smo se vozili od aerodroma ka hotelu, prvi susret sa Dohom je zapravo bio prvi susret sa novim Emirom Katara, koji tek što je došao na vlast, dva dana pre našeg dolaska u Dohu. Katar je mala država sa svega 1,9 miliona stanovnika, u kojoj vlada apsolutna monarhija još od sticanja nezavisnosti 1971. Godine. Dolazak mladog tridesettrogodišnjeg šeika Tamim bin Hamad bin Khalifa Al Thani na čelo države se smatra jednim od najvažnijih i najznačajnijih događaja u zemlji.  Na putu ka hotelu Grand Hayatt Doha, koji je bio domaćin FAM Tripa u organizaciji Qatar Airwaysa, zaslepljivali su nas šljašteći bilbordi sa kojih se smešilo lice novog vladara, a mi smo posmatrali sav taj pesak oko nas, i osećali se kao da smo na drugoj planeti.

Prvi dan u obilasku Dohe je obeležila priča o Šeiki Mozah bint Nasser Al Missned,  majci novog Emira. Druga po redu žena od tri ukupno koliko ih ima bivšeg Emir, Hamad bin Khalifa Al Thani, jedina nije iz kraljevske porodice. Ali, rođena je u jednoj od tri najbogatije porodice Katara, koji su bili oponenti vladajuće porodice. Njena porodica živela je u egzilu, sve dok nije ugovoren brak između Mozah i Hamada. Šeika Mozah danas ima važnu ulogu na političkoj sceni Katara, jer aktivno učestvuje u katarskoj vladi, zvanično predstavlja Katar na svim svetskim događajima uz svog supruga, za razliku od mnogih drugih monarhističkih žena na Bliskom istoku. Na Forbsovoj listi 100 najmoćnijih žena sveta se nalazi na 75.mestu. Osim toga, predsedava Katar Fondacijom, i u najvećoj meri je zaslužna za razvoj uloge žena u vladi Katara  gde je odnos  žena i muškaraca 50:50, kao i na obrazovanje, te danas na Katar Univerzitetu studira godišnje 15.000 devojaka. Ženski deo naše ekipe je bio jako ponosan na činjenicu da u jednoj arapskoj zemlji žena ima, pre svega, toliku snagu, a zatim i moć da pokrene pitanje položaja žene u društvu. Mnoge evropske zemlje nemaju takav reciprocitet u svojim vladama.

I dok smo se mi pobedonosno smeškale, ponosne zbog priče o šeiki, put nas je dalje vodio ka novoj zoni  i delu grada poznatom po biznis kvartu Vest Bej, a koga meštani zovu Doha Menhetn. I stvarno, kad smo se našli ispred samog kvarta, imali smo osećaj kao da smo u Njujorku.  To je poslovni centar Dohe, sa višespratnicama, od kojih se ne zna koja je viša, lepša i bolje osvetljena, a noću možete videti širok spektar reflekotra, boja i senki.  Najveća zgrada, čija izgradnja još nije završena, jeste Dubai Towers – Doha, čija izgradnja će koštati 620 miliona dolara.

Sledeća stanica je bila popularni šoping centar Villaggio Mall. Ceo mol je urađen  u venecijanskom stilu sa kanalima i gondolama, kojima možete da se vozite. Dolaskom u ovaj mol uvideli smo sav sjaj, raskoš i bogatstvo Katarana. Šoping centrom dominiraju ogromne radnje najpoznatijih i najskupljih svetskih brenodva garderobe, nakita i aksesoara, a gužve ispred kase su poprilične. S obzirom da je svaka druga žena iz tih radnji izlazila sa punim kesama u rukama, logično pitanje vodiču je bilo kolike su zarade u Kataru? Sa pronalaskom rezervi nafte i prirodnog gasa 1940. katarska ekonomija se razvija munjevitom brzinom, a procene kažu da su rezerve nafte i gasa dovoljne za narednih 400 godina.

 Katar je danas najveći izvoznik prirodnog tečnog gasa na svetu, a procenjuje se da će Katar investirati u energetski sekotor 120 milijardi dolara u narednih deset godina.

Životni standard je izuzetno visok, i s pravom se kaže da je Katar danas najbogatija zemlja sa najbogatijim stanovništvom na planeti. Katar ima najveći GDP po glavi stanovnika na svetu, ne postoji porez na zaradu, poreske stope su najniže na svetu  a čak 14 odsto populacije su milioneri. Nezaposlenost je svega 0.1 odsto. U Dohi se u šali kaže – siromašan Kataranin ima jednu kuću, jednu ženu i jedan auto, a bogat tri žene, tri kuće i tri automobila.

Osim ekonomskog razvitka, u Kataru je u poslednjih 20 godina izuzetan i razvoj društva, pojedinaca, tehnologije i nauke. Prepoznajući značaj razvoja zajednice, 1995. godine tadašnji vladar osniva Katar fondaciju za obrazovanje, nauku i razvoj zajednice. Kako je rekao naš vodič, tadašnji Emir je imao viziju da će i osrednji razvoj svakog Kataranina doprineti velikom razvoju Katara. Katar fondacija danas je podeljena na tri oblasti, u koje se investira kako bi svaki segment društva napredovao. Školovanje je besplatno za sve Katarane, a čak i stranci mogu da apliciraju za stipendije. Na Univerzitetu Katar se školuje svake godine 20.000 studenata, a na fakultetima se primenjuju akreditovani programi najprestižnijih svetskih univerziteta . Druga po redu, ali ne manje bitna uloga fondacije jeste ulaganje u razvoj naučnih i tehnoloških dostignuća i inovacija. U Dohi danas postoje naučni centri za biomedicinska, energetska, tehnološka i klinička ispitivanja, a najveca investicija u ovoj godini je otvaranje Sidra medicinskog i naučnog centra, koji je koštao 7.9 milijardi dolara.

 I treća, nama najzinimljivija priča o ulogama fondacije, jeste razvoj kulturnog života stanovništva, negovanje progresivnog društva i negovanje kulturnog i istorijskog nasleđa. A naša sledeća stanica je bila upravo centar razvoja kulutrnog života-Katara selo. 

Selo je otvoreno 2010 godine a na samom otvaranju sela  održan je Tribeca filmski festival u Dohi. Fascinantno u ovom selu je to što su svi objekti, kuće, sale za projekcije raspoređene nasumice, te deluje kao da smo se vratili 50 godina unazad. U centru sela se nalazi amfiteatar, koji prima 5.000 ljudi. Vodić nam je ispričao zanimljivu priču. Naime, Šeika Mozah je u želji da pomogne razvoj sela, al ii kulutrnog života u Dohi, animirala dve stotine umetnika širom sveta, iz sveta muzike, slikarstva, filma, pozorišta, da dolaze u selo tokom godine i prave izložbe, koncerte, igraju predstave.

U selu se nalaze Qatari Society for Engineers, Qatar Fine Arts Society, Visual Art Centre, Qatar Photographic Society, Childhood Cultural Centre, Theatre Society and Qatar Music Academy.

I taman kad smo pomislili da ništa više ne može da nas fascinira, usledio je ručak u čuvenoj Doha Pearl.

Doha pearl je veštačko ostrvo, koje se prostire na 4 miliona kvadratnih metara, izgrađeno na nekadašnjoj lokaciji poznatoj kao nalazište bisera. Katar je bio jedan od najvećih izvoznika bisera u Aziju sve dok tu ulogu nisu preuzeli japanci. Odatle i me, a kad se završi ovo naselje ceo oblik će biti kao niska bisera. Predviđena je izgradnja 15.000 stanova a broj stanovnika 45.000 do 2015. Prosečna cena stanova se kreće od 2,5 miliona dolara za manje stanove, ii de do 15 miliona za vile. Ovo je ujedno i prvi deo grada u kome će biti dozvoljeno strancima da kupuju i postanu vlasnici nekretnina. A kada je u pitanju tržište nekretnina, Sa razvojem ekonomije i zemlje uopšte, kao i velikim rastom broja stanovnika, u kataru se desio bum na tržištu nekretnina i cene kvadrata su enormno porasle, te je danas cena nekretnina skuplja u Dohi nego u Dubaiju.  

Doha je uvršetena na Forbsovu listu 15 najboljih novih gradova za biznis na svetu. To je i razlog zbog koga Kataru na prvom mestu nije razvoj turizma, već upravo cilj da razviju zemlju kao moderni ekonomski centar, a čak 85% ukupne populacije čine stranci koji živei radeu Kataru.

 Prvi dan prepun utisaka se završio povratkom u hotel. Drugi dan je obećavao, posebno što smo pomislili da smo videli sve što treba i da neće biti uzdaha i pogleda kao prvog dana. Ali magična Doha je sutradan bila još magičnija.

Drugog dana je atmosfera bila opuštenija. Naviknuti na izuzetno visoke i temperature i vlažnost, bili smo spremni za polazak u Suk Vakif (Souq Waqif). Suk Vakif je važan deo Katara, jer je to svojevrsna pijaca, u kojoj se nalazi mešavina različitih kultura naroda koji žive u Kataru, što se najviše da videti po restoranima. Dalje, jako zanimljiva priča je, obzirom na izuzetnu pažnju koja se poklanja razvoju uloge žene u društvu, potpuno netipično za zemlje Bliskog istoka, ženama je dozvoljeno da rade. Na određenom prostoru žene su za tezgama u ulozi prodavca, i po rečima našeg vodiča muškarci ne mogu i ne smeju d aim se mešaju u posao. 

Suk Vakif je stari deo Dohe, sa uskim ulilicama, prepunim tezgi na kojima smo kupovali suvenire, cenjkali se, što je veoma poželjno, sa prodavcima, i pipali marame i ešarpe od božanstvenih materijala.

Vozeći se dalje gradom, primetili smo da jedini ljudi koji su se zatekli na ulicama, jesu radnici koji rade na izgradnji metroa. Nakon Dubaija, Doha je drugi po redu grad u ovom delu sveta koji če dobiti metro i to najkasnije 2020. godine, uoči održavanja svetskog prvenstva u fudbalu 2022. čiji će domaćin biti Katar. Put nas je dalje vodio pored čuvenog sportskog centra, Aspire Zone u kome se gradi pokretni stadion, takođe zbog prvenstva u fudbalu, koji će moći da primi  posetilaca,  i koji će u potpunosti biti klimatizovan. Katar izuzetno polaže na razvoj  i promociju sporta i sportskog duha, i najvećim uspehom smatraju potpisivanje ugovora između Katar fondacije i  FK Barselona 2010 godine kojim se završila tradicija FK Barselone da ne nose natpise sponzora na dresovima. Od septembra 2013. igrači Barselone će na grudima nositi znak Qatar airwaysa. Takođe, ponos Dohe i Aspire Zone je Aspire Akademija, sportska akademija koja se danas smatra jednom od najelitnijih sportskih institucija na svetu. Osnovana je 2004. godine sa ciljem da obrazuje visoko školovane sportiste, koji sa diplomom ove akademije mogu da budu konkuretni bilo gde u svetu kako u sportskim tako i u poslovnim krugovima, a standardi i program koji se primenjuju na ovoj akademiji su priznati u svim viđenijim svetskim obrazovnim institucijama.

Nakon obilaska pijace, otišli smo u posetu Muzeju Islamske Umetnosti (Museum of Islamic Art). Specifična zgrada muzeja je jedinstveno umetničko delo, koju je projektovao čuveni kineski arhitekta Ieoh Ming Pei, koji je za potrebe projektovanja putovao šest meseci po islamskim zemljama proučavajući islamsku umetnost i istoriju kako bi dobio inspiraciju. Unutrašnjost muzeja je dizajnirao tim umetnika predvođenih čuvenim frnacuskim arhitektom, saradnikom Luvra i town planerom Jean-Michel Wilmotte, i  predstavlja prvi muzej te vrste u arapskim zemljama. Za potrebe izgradnje muzeja koji se nalazi u luci,  i zauzima površinu od 45.000 kvadratnih metara, sagrađeno je veštačko ostrvo površine 64 ara.

Kolekcija muzeja se smatra jednom od najkompletnijih kolekcija islamskih artifekata na svetu, koja obuhvata dela poreklom iz Španije, Egipta, Turske, Iraka, Irana i Indije. U muzeju se nalaze vrhunska dela i najvredniji primerci islamske umetnosti, uključujući kaligrafiju, obradu metala, zatim staklo, keramiku, metalni novac, nakit, stolariju, i ukazuje na složenost i raznovrsnost umetnosti islamskog sveta.

Pored ovoga, muzej poseduje i biblioteku retkih knjiga, koje umetnost islama, prikazuju arapski doprinos nauci, islamsko oružje itd, a u muzeju se organizuju kakoradionice tako i  kursevi crtanja, slikanja, klaigrafije itd. Za obilazak muzeja je potrebno da izdvojite bar dva ana, kako biste obišli sve spratove i prostorije u kojima su dela izložena na veoma specifičan način, naime u prostorijama je svetlo potpuno prigušeno, reflektori osvetljavaju izložena dela a ceo sve sobe po spratovima su povezane te možete praveći krug, u jednom potezu obići ceo sprat.

S obzirom da je naš boravak u Dohi trajao dva dana, nismo imali vremena sve da obiđemo u muzeju, jer je usledla poseta hipodromu.

Konjičke trke su veoma popularan sport u Dohi. Pored trke kamila, konjičke trke su prava senzacija. Klađenje je strogo zabranjeno, ali dobra zabava i provod su zagarantovani.

Posetili smo i ergelu konja, koja ima najnegovanije konje arapske i evropske rase. Arapski konji su brži od evropskih, i dominiraju u disciplini daljinskog jahanja a spadaju u deset najpopularnijih rasa na svetu.

Pored konja, omiljeni životinje Kataran su ptice, tačnije sokolovi. Sokolovi predstavljaju statusne simbole, a nabavljaju ih iz Uzbekistana, Irana i Kikinde. U prilog ovome, soko je jedina životinja koju je moguće poneti sa sobom kad letitie prvom klasom Katar ervejza, te dobija poseban tretman, počevši od načina prenosa do hrane, jer ih vlasnici leti vode iz zemlje zbog velikih vrućina.

Na kraju dana nas je čekala večera u jednom od nejlepših restorana Suk Vakifa. S pravom se kaže da je hrana u Dohi izvrsna, jer u restoranima rade najbolji kuvari sveta. Svaki obrok koji služe obiluje raznim đakonijama od humusa, maslina, sira, urmi do arapskih specijaliteta. Kombinacijom različitih ukusa i mešavinom najrazličitijih svetskih kuhinja, bilo da se radi o ručku ili večeri kakvu smo mi imali, niko ne ostaje ravnodušan. No opet, Katar je zemlja sa najmanjim brojem gojaznih ljudi na svetu. Ispred restorana, na jednom od trgova orkestar izvodi arapsku tradicionalnu muziku, a gosti uživaju.

Prepuni utisaka jer kao turisti neke stvari možemo videti samo u Dohi, putovanje smo završili ništa manje fascinantnim obilaskom aerodroma u Dohi, kroz koji godišnje prođe 12 miliona putnika. Biznis lounge i First class lounge podsećaju na najluksuznije hotele na svetu, poseduju čak tri restorana, spa centar, sobe za odmor i spavanje, sobe za masažu, i što je interesantno, prepune su ljudi koji čekaju let.

Dok smo putovali nazad biznis klasom, uz čašu šampanjca smo sumirali utiske, i razmišljali da li će i koja svetska destinacija uspeti da zaseni sav sjaj i raskoš koji smo videli na tom putovanju.

Recept za savršenu nedelju

Nedelja. Savršen dan za uživanje. Mnogi je ne vole jer sledi ponedeljak, početak radne sedmice, no sve je stvar perspektive i obrnite ugao posmatranja.

Ustanite do 9 najkasnije. Ne čitajte vesti, ne palite televizor, jer to će pokvariti savršenstvo dana. Nakon kafe i laganog doručka krenite put najbliže pijace. Pijaca, ta riznica boja, đakonija i prodavaca koji čekaju ko zapeta puška da vam nešto uvale i prozbore koju. Na pijaci uvek krenem od cveća. Prodavci cveća vole da objašnjavaju, pustite ih. Cveće će obogatiti vaš astal, osvežiti dnevnu sobu i siguran je znak proleća. 

Onda redom povrće, voće, mesara. Prodavci povrća vole pitanja. Pitajte ih odakle je paprika, paradajz, krompir. Dva do tri pitanja je dovoljno jer oni će odgovoriti kao da ste šest postavili.  

Na kraju moja omiljena destinacija-prostorija sa mlečnim proizvodima. Sirevi svakojakih ukusa, vrsta i oblika. U toj prostoriji preporučujem zadržavanje do 30 minuta. Toliko vam treba da isprobate kozji, kravlji, sremski, mladi sir, kajmake razne, sa divnim prodavcima proćaskate o načinima pravljenja sira, a popićete i čašu surutke, dobra je za čišćenje organizma, flaša od 1.5l košta svega 50 dinara. 

Nakon obavljene kupovine, pravac kujna. Uz kuvanje pustite laganu muziku, ovisno šta ko voli, moja preporuka Bočeli. Dok kuvate obavezno pozovite majku, biće oduševljena što ste u kuhinji, njoj će to značiti, pohvaliće se ostatku rodbine i komšiluku.

Bitno je da ste sami dok kuvate. Tako ćete mozak pustiti na apsolutnu pašu, neće vas niko zapitkivati, dosađivati komentarima, a tišina je savršena za opuštanje.

Nakon završenog ručka, postavite sto. Ako kuvate za porodicu, javite im na vreme kad mogu da se vrate kući. Ako nemate porodicu, pozovite prijatelje. Spremite i neki apretiv, u zavisnosti od vrste jela, uklopićete i piće.

Nakon ručka, pustite ih da oni raspreme sve. Vi ste kuvali. Popodne i veče iskoristite za šetnju, gledanje omiljene serije, čitanje ili pisanje. I ne zaboravite, nedelja veče je dan za punjenje kade.

Uživajte u savršenom danu, ukusima i mirisima.

Moj nedeljni ručak: gibanica i kolač sa višnjama. 

Gibanica

Umutite 4 jaja, posolite. Izmrvite sir, 300 gr. mladog i 200 gr. sremskog sira, dodajte 200 ml jogurta i pomešajte sa jajima. Pomešajte 200 ml kisele vode sa pola šolje ulja i praškom za pecivo i dodajte sirnoj masi. 

500 gr kora za pitu će biti dovoljno. Pleh nauljite i stavite dve kore, tako da krajevi prelaze ivice pleha. I onda ređajte, koru u smesu pa u pleh i sve tako dok ne potrošite sve kore. Na kraju prekrijte sa dve kore, i onda ivice donjih kora prevucite preko, da izgleda kao da ste je zapakovali. Pecite 30-40 min na 180 stepeni. Ja je na kraju poprskam sa malo vode. 

Kolač sa višnjama

Umutite 4 jaja, sa 4 kašike šećera, 4 kašike ulja, 4 kašike brašna i 4 kašike mleka. Dodajte prašak za pecivo. Stavite višnje na dno pleha i prelijte masom. Pecite na 180 stepeni 45 minuta. Kad izvadite kolač premažite marmeladom, ja volim od šljiva, prelijte topljenom čokoladom i na kraju stavite šlag.

Bon apetit!

Oj Srbijo međ šljivama, manekenima, hejterima, kompleksima i ostalima

10 godina od kako je stalo. 

Osporavan, omražen, neomiljen, proglašavan izdajnikom, stranim plaćenikom, kako god, jedini čovek koji je bio veličina i koji je imao herca da nam svima u lice u prajm tajmu saspe koliko smo glupi, neobrazovani, aljkavi, lenji, isfrustrirani, iskompleksirani, kako su nam prljave kuće, ulice, pokvareni satovi, koliko smo ogrezli u mitu i korupciji. 

10 godina kasnije, ništa se nije promenilo, čini mi se gore je, u blatu smo i dalje, i dalje smo sve gore nabrojano.

 "Tu energiju, to znanje, tu mogućnost i da kreiraš i da sprovodiš nešto veliko, to se retko javlja kod ljudi, a posebno u Srbiji. On je bio izuzetak. Gubitak je apsolutno nenadoknadiv. Stalno se postavlja pitanje ko je naslednik Zorana Đinđića. Nema naslednika"

10 godina je prošlo od kako je jedan čovek rekao ono što svi mislimo a ćutimo. Gradimo kuće od po tri sprata a živimo u prizemlju ili u maloj kući pored, neki preurede i garažu, da ne habaju kućerinu. Jedini koji je rekao da može da radi mnogo za ovu zemlju ali ne može za sve nas, jer treba prvo sebe da promenimo, pa malo pospremimo kuću ili stan, pa polako promenimo oko sebe pa se svi pomerimo malo napred. Čovek koji je došao u posetu fabrici i videvši buđavi ogromni sat na ulazu pitao radnike zašto ne promene sat ili bateriju.

10 godina od kako je jedan čovek izašao pred sve nas i rekao da, jedan čovek sa naših prostora je pravio zločine, ili da, lenji smo moramo da se pokrenemo. Da, bio je u oravu, na grbači smo roditelja do trideset i neke, i vazda su nam krivi sistem i država. 

Ma kako da ne. Jel neko brani da se radi u trafici, u kafiću, u restoranu, da se čuvaju deca, da se radi kao anketar ili u kol centru? Jok, nego je nas blam, sramota, svi bismo odmah u direktorske fotelje i platu 1000 evra. Kompleksi.

Ne može rođaci. Mora da se zapne. Da se rinta po 10 sati dnevno, 12 nekad, da se lomi, cima, pomuči, spava 7 sati dnevno, plafon, što bi rekao spomenuti gospodin, spavaćete kad budete bili u penziji.

 I ako mislite da je tamo negde bolje, varate se. Jeste bolje utoliko što su države jake i stabilne, ali uzimaju dušu. Ne trpe lenjost. Ne trpe bahatost. Ne trpe pojedince koji bi leba bez motike. Imate sigurno drugare po inostranstvu, pitajte ih koliki porez plaćaju. Koliko rade. Mogu li da piju kafu svaki dan u lokalnom baru ili kafiću, puše cigare od dvesta dindži, bleje svaki petak ili subotu uveče sa ekipom, a sve to sa trideset godina, bez plate ili sa bednom platom, i na gajbi su kod roditelja.

Jok. Ne može. Nema šeme. Nikako. Ne da država. Možeš da imaš kuću od 300 kvadrata, no problemo, ali ćeš platiš porez braćko. Pa ti gradi kućerdu sa tebe i sina ti. Pa od sina praviš debila. Pa mu kriva vlast što ne radi. Završio fakultet al nema posla. Ima prijatelju, al oće sin odma fotelju. Nema, mora da se pomuči.

Sve je to rekao svima nama ovaj čovek. Lepo sasuo onomad na televizoru. Ima posla. Nego nećemo da radimo i nećemo svakakve poslove. Glupo nam je. Sramota. Šta če reči rodbina i komšiluk, šta sam te koji đavo slao u Beograd na studije. I šta će reći ekipa iz kraja, ja glavni baja, zgodan i lep a šljakam neku glupost, kako ću u teretanu. I šta oće ovi dođoši, došli iz provincije i zauzeli.

Nevaspitani smo bre. Ljubomorni. Zavidni. Neobrazovani. Crne su nam misli. Hejtujemo. Loši smo. Lenji smo. Dobro de, rekao je i da smo duhoviti, snalažljivi. Nalazimo rešenja iz nemogućih problema. No bojim se da smo tu energiju usmerili na pogrešnu stranu.

Kad ste uradili nešto za sebe? Kad ste promenili nešto kod sebe? Lošu naviku? Loše misli? Loše mišljenje o nekome, ili nečemu? Dali šansu? Oprostili?

I bio je u pravu kad je rekao da nam treba period kolektivne terapije. 

"Da se ceni rad a ne poza.Dosta je bilo manekena u Srbiji i previše ih ima."

"Kad se probudite, probudite se veseli i recite evo ga još jedan dan. Imam šansu da uradim nešto. A ne, kad se završi dan, hvala bogu, još jedan dan se završio."

"Život je čudo jedno. Dato nama. Jedno ljudsko biće je jedan od 40.000 spermatozida. Taj jedan je uspeo. 39.999 nisu uspeli. Svako ko se rodio on je već pobednik."

"I da se promeni u našem narodu: ma lako ću, ma ne može, ma sutra ću, ma svetska zavera. To su sve gluposti. Ali daj da mi volimo sebe koliko Amerikanci vole sebe. Sami smo krivi."

"Moto koji me vuče napred je nikad se ne predaj. Ako kreneš u preticanje, dodaj gas. Radi ono što smatraš da je ispravno, a ne ono što će većina da podrži. Poraze ne doživljavaj lično. Ja se celog života opredeljujem. Život je, naročito u politici, stalni proces donošenja odluka i preuzimanja odgovornosti. Međutim, ljudi to ne žele. Većina ljudi donese mali broj odluka a ostalo ostavi u nedefinisanom stanju. To ne trpim. Tražim da ljudi budu „za“ ili „protiv“. Oni to doživljavaju kao pritisak. Budim ih iz sna, a oni ne vole da ih neko budi iz tog sna."

I baš tako. Zašto ja da se stidim što u svojoj zemlji radim i imam ogromnu platu i ne mogu da kažem koliku jer me onda trećina niih mrzi, trećina se pita preko čijeg kreveta sam došla do toga, a ostatak kome sam platila da dođem dotle. Najn rođaci. Nego rad, red i disciplina.   Samo kod nas je sramota rećí-da, radim i zarađujem, i tim se dičim. Ili da, srećna sam i ustajem sa osmehom na usnama. Odmah si sektaš, glumiš, izvodiš, pazi nemoj zbog uroka, ne pričaj da si srećan to je maler. A rekao je i da se moramo osloboditi tog turskog nasleđa.

"Ali ne treba očajavati. Budite aktivni, budite pozitivni, nemojte da se predajete. Život je surov a u njemu uspevaju samo uporni i istrajni. Oni koji iz bilo kog razloga ne iskoriste svoju šansu možda će imati dobre razloge ili izgovore za to, ali će ostati van igre."

"Čoveče, tvoja odgovornost i pred Bogom i pred tobom je ogromna. Pobedio si u najvažnijoj od svih utakmica. Živ si. Rodio si se. Uradi nešto pozitivno sa svojim životom."

Mislite o tome. I ne hejtujte odavanje počasti jednom ovakvom čoveku, iz ma koje političke opcije dolazio. jer sve ovo što je on govorio, istina živa. I ne znam, ne sećam se da sam skoro čula nekog ovako da govori. Da ne muca. Da gleda sve pravo u oči, ne u pod. Nema poštapalice. Govori realne stvari. Istinu.

 A istina najviše boli.

      "

Ne odlazi

Ako me napuste i vid, i um, i duša, neka!

Ali ti, nemoj!Jer mi je važnije vidjeti tebe, nego njih

Samo ti ne odlazi!

I sunce i nebesa traže utočište u tvojoj sjeni.

Ako ovo nebo i ove zvijezde zažele otići, neka!... Samo ti nemoj!

Oni koji vjeruju, strahuju da ih pri posljednjem dahu ne napusti vjera.

O, Gospodaru vjere!

A ja strahujem od tvog odlaska.

Molim te, ne odlazi!

Ne odlazi, no ako ipak odeš, povedi sa sobom i moju dušu.

Ako me ne namjeravaš povesti sa sobom od ove trpeze, ne odlazi!

Kad sam s tobom, svaki kutak ovog svijeta meni je prekrasan vrt.

Čak i ako s jeseni nestane sve njegove ljepote, ne odlazi!

Ne suočavaj me s odvojenošću, za nju treba imati srce od kamena.

O, najdraži, pred čijom ljepotom i kamen ostaje nijem, ne odlazi!

Koji bi se atom usudio reći:"O, sunce, ne odlazi!"

Koji bi se rob usudio reći:"Gospodaru, ne odlazi!"

Ali ti si životvorni izvor.

Nema kraja tvojoj milosti.

Smiluj se, pokaži velikodušnost i ne odlazi

Ima u Srbiji planine, Stare planine, a da nije Kop.

Onog trenutka kad mi je Katarina (@anirattack) rekla da se dešava Blogomanija na Staroj planini, znala sam da moram da idem. Iz nekoliko razloga: prvi je što me mnogo zanimalo kako je sve to organizovano, drugi, kakav je hotel Falkensteiner, a zatim da čujem priče o blogovima (neke od učesnika poznajem), a možda najvažniji da vidim kakva je lepotica Srbije, zaštićeno područje i park prirode Stara planina.

Tokom poslednja tri meseca jedan od projekata na kojima sam radila je izrada Atlasa zaštićenih područja Srbije (za UNDP). Zaštićeno područje je zaštićeno prirodno dobro (bilo da je područje, objekat ili pojava) koje poseduje izuzetna obeležja: izvornost (očuvana autentičnost), istaknutost (reprezentativnost), retkost (raritet, kuriozitet), raznovrsnost (diverzitet), celovitost i lepotu. Podaci do kojih smo došli istraživanjem su me fascinirali. Između ostalog, jedno od zaštićenih područja prve kategorije, prirodni rezervat i park prirode je Stara planina. Stara planina je jedno od najbogatijih biljnih područja Srbije, sa oko 1190 vrsta biljaka i 51 vrstom mahovine, koje čine 34% nacionalno identifikovanih biljnih vrsta. Na Staroj planini živi čak 136 vrsta leptira, od kojih su šest ugroženih, 37 osetljivih i 21 retka vrsta. 

Stara planina je pod snegom više od pet meseci, a vrhovi su od 1100 do 1900 metara, što predstavlja dobru osnovu za upražnjavanje zimskih sportova. Međutim, Stara planina je veoma opasna za planinare koji nisu dobro fizički pripremljeni i koji nisu prilagođeni planinskim uslovima. Sunčano vreme brzo zameni gusta magla i nebo iznenada prekriju oblaci, a vetar je izuzetno snažan, u šta sam imala priliku da se uverim.

I ne samo prirodna lepota, već i hrana. Zlatno-žuti, izuzetno ukusani kačkavalj-tzv. pirotski kakčavalj, pravi se posebnim procesom zrenja i soljenja, u klimatskim uslovima Stare planine, te se osim domaćeg, plasira i na inostrano tržište. 

Regionu Stare planine pripadaju četiri opštine: Zaječar, Knjaževac, Pirot i Dimitrovgrad. Najviši vrh Stare planine je ujedno i najviši vrh Srbije-Midžor (2169m) a najveći vodopad u Srbiji nalazi se na Staroj planini- Pilj 64m. Zbog bogatstva biodiverziteta, na listi je važnih međunarodnih biljnih područja (IPA), važnih međunarodnih područja za ptice (IBA) i primarnih područja za leptire u Evropi (PBA), na preliminarnoj listi za pogranična područja Biosfere (Man and Biosphere, UNESCO), na Emerald listi (područje značajno za očuvanje evropske ekološke mreže), na listi pograničnih zaštićenih područja u okviru programa GREEN BELT (IUCN), te na Pro geo listi značajnih mesta geološkog blaga u okviru evropske asocijacije za konzervaciju geološkog nasleđa. Sve ovo čini je ponosom Srbije, a kad učestvujete u jednom takvom projektu gde imate priliku da vidite šta sve u Srbiji postoji, a da niste toga svesni, onda vas obuzme posebna jeza kad vas pozovu na Blogomaniju, na Staru planinu.

A na Staroj planini je prošle godine otvoren hotel, tj. svetski lanac Falkensteiner preuzeo je upravljanje hotelom Stara planina. Kad kažete Falkensteiner imate očekivanja, kao kad kažete Hilton, Hajat, Šeraton, Meriot. Jeste kategorizacija rekla 4 zvezdice, ali to je Falkensteiner. 

Stigli smo na planinu prvog dana još u 14 časova. Kad smo ušle u sobu i videle da je dupleks, našoj sreći nije bilo kraja. Sobe su uredne, čiste i prostrane, terasa velika i pogled sa terase strava. Ubrzo smo krenule put spa centra, i mogu vam reći za jedan hotel od 4 zvezdice bile smo prijatno iznenađene veličinom bazena, kao i odličnim hamamom i saunom. 

Primera radi, bazen u spa centru je veći od bazena u Monte Mulini hotelu u Rovinju, gde noćenje košta 270 evra sa doručkom. Jedina zamerka za hotel je što nema papuča i bade-mantila u sobi. Ako nema toga, onda bar piće da služe pored bazena. Jok, nema ni to. Ako nema ni to, daj barem fen, da osušimo kosu. Ali avaj, kažu ljubazni radnici, nema. Ja ih  lepo pitam:

-Pa jeste rekli menadžerima?,

-Jesmo, kažu, ali nije do nas.

-Kako nije do vas, pa vi radite sa gostima, odete i kažete daj 350 dinara i kupite fen.

Ne vredi, odluka menadžmenta. Taj izraz “odluka menadžmenta” smo čuli nekoliko puta u toku dana. Hrana izvrsna, sve je na bazi švedskog stola, nemam zamerki. Izbor sireva fantastičan,. Cene pića prejake, voda flašica 120 dinara, čaj i kafa od 120-140, flaša vina oko 2.500 dinara. Osoblje preljubazno.

Blogomanija-kontra

Na poziv dragog BRendulića , odluka je pala, idemo na Blogomaniju. Tri dana na Staroj planini, dragi ljudi, nova lica, znale smo da nas čeka avantura. Ne poznajem nikog od organizatora lično, ali nas je jedna simpatična plava devojčica dočekala, sa osmehom na licu i uputila šta i kako. S obzirom da sam na sajtu videla da 21 osoba organizuje dvodnevnu konferenciju, iskreno, očekivala sam savršenstvo. Nije bilo savršeno, ali je bilo lepo i fino, i 3 dana smo se smejali kao ludi, još uvek me boli stomak. Zamerka-haos sa sobama. U želji za što većom posetom, a ograničenim kapacitetima, prodavali su se kreveti a ne sobe.  Ok, ali to se napiše, objasni i pojasni. Potpuno mi je nejpomljivo da govornike na konferenciji, kakva god da je, koji stignu recimo u ponoć, pošalješ u sobu nepoznatim ljudima. Znam, neko će reći takav je bio koncept, šeruju se sobe, ali bilo ko, ko pristane da bude govornik, zaslužuje poseban tretman.

Na kraju krajeva, i meni i Kaći se desila ista aprijatnost. Sedimo prvi dan u sobi, vratile se sa plivanja, i lagano dremkamo. Ulazi devojka u sobu, zbunjena i predstavlja se kao cimerka. Digle smo dževu, zamolila sam devojku da se vrati na recepciju. Pa nismo u srednjoj školi, došli na ekskurziju ili menadžerijadu i hajd sad, spavajmo po nas 8, nije bitno što se ne znamo. U nekim godinama, i nakon nekog iskustva, osećaš da ti treba tretman, želiš svoju sobu samo za sebe, ne želiš neprijatna iznenađenja u vidu mlade Makedonke. No, rešili smo i taj problem. Isti slučaj su imala i naša dva druga, no i oni su se rešili nepoznatih cimera.

Utisci

Jedan od utisaka su fešn blogerke. Kul devojke. Simpatične, vole modu, lepo su obučene, a koliko sam čula imaju i lepu posetu. I lepo su to monetizovale. I zašto bi to neko manje poštovao u odnosu na bilo koju drugu industriju? Ako se neko bavi modom u Srbiji, piše o modi, “prodaje” modu, uspešan je u tome što radi, i zarađuje, meni je to za rispekt, poštovanje, svaka čast. A moda kao moda, nemojmo se zezati, nije uopšte naivna rabota. Ana Vintur, čitam ovih dana, kandidat za Nj.E. u Londonu. Po njoj je snimljen film. Ne moram da nabrajam kakve kvalitetne domaće dizajnere imamo, koji izlažu i u inostranstvu. Malo ih je ali ih ima, kvalitetnih novinara, fotografa, urednika koji pišu o modi, i koji su na ovaj ili onaj način vezani za modu, i sad ćemo da pljujemo blogerke fešn, koje furaju svoj fazon, samo zato što je u pitanju moda? Hm, ne slažem. I praviti sprdačinu na njihov račun, o tvitovima da ne pričam, nije u redu. Možda se može učiti od njih.

A panel “Kako pisati blog da bi ga svi čitali” u kome sam slušala Viktora, Istoka, Bjutija i Bastu

je bio izuzetno zanimljiv. Često se desi da govornici omaše temu, ovog puta činilo mi se da su organizatori omašili temu. Jer niko od nabrojanih ne piše da ih svi čitaju, ni ne čitaju ih svi, niti oni za tim žude, kako su rekli, niti to žele. Ispričali su zanimljive priče, svako o svom blogu i načinu na koji komuniciraju, u čemu je poenta pisanja, kako su iskoristili kontakte, do čega ih je blog odveo i šta im je omogućio. A dotakli su se i stila pisanja, pravopisa, i udelili par dobrih saveta. I negde se moje mišljenje poklapa manje više sa svima njima. 

 O blogu i blogovanju

Kao neko ko i sam piše, ima taj svoj mali blog koji nije čitan, koga čita 50 bliskih i još toliko nebliskih prijatelja, podeliću svoje iskustvo o tome kako umalo da profitiram od tog svog malog nečitanog bloga, meni izuzetno značajnog. Ni danas ne radim uopšte na promociji istog, imam oko 400-500 prikaza stranice (tako kaže statistika) mesečno, ukupno za 3 godine 10.265.  Pre svega moj blog je zaista nešto za moju dušu. Kad sam počela da pišem, nisam znala šta je blog a šta blogpost, šta je RSS (majke mi), imala sam FB nalog, tviter jok. Ali sam počela. Napravila nalog na bloggeru, osmislila ime i krenula. Pojma nisam imala šta ću sa tim, no, volim da pišem, oduvek sam pisala, i mislim da je to sjajan način da se iskukaš, pohvališ, podeliš sve sreće i tuge koje te obuzmu. Mislila sam, hajde ja da krenem, ko zna šta će da se izrodi iz svega ovoga.

I umalo da se izrodi. Prošle godine, maja meseca, pisala sam besomučno, mnogo više nego sad, jer nisam radila. Jedan dan blejim kod kuće, zvoni mi telefon. Marinela Kvapil, urednica zabavnog programa sa TV Prve:

-E ćao šta ima? Slušaj, sad samo čitali tvoje tekstove, sa onog tvog bloga, ovde na Prvoj, umiremo od smeha. U procesu smo pravljenja nove emisije, moji producenti žele da snimiš pilot epizodu i probaš.

-Ćao Marinela, šta bre da probam, ja se bavim marketingom, nisam voditelj, neam blage veze, imaću tremu.

-Nećeš, molim te dođi u sredu kod nas, organizovaću prevoz, sve ću ti objasniti.

Posle par minuta razgovora, šta ću, pristanem. Iz znatiželje. A i mamilo me to, kamere, svetla, vodiš emisiju, hm… Odem na TV Prvu, Marinela mi objasni da je u pitanju emisija “Žene”, koja je koncipirana tako da ima pet voditeljki, od kojih su 3 poznate i dve obične devojke, koje nisu po profesiji TV lica, ali imaju šta da kažu. I tako ja sa Ivanom Zarić, Marijom Kilibardom i Natašom Ristić snimim jednu, pilot emisiju, i okušam se. Dogovor je bio da će mi se javiti nakon par dana. In d mintajm, s jedne strane dobijem ponudu za posao na B92, sa druge strane Marinela mi javi da je koncept promenjen i da će se ići ipak na 5 poznatih lica, ali da sam bila odlična. I tako propadne moja TV karijera a da nije još ni počela. Nevrmajnd. Probala sam. I bila presrećna.

Zamislite sad da koncept nije promenjen i da ja nisam dobila ponudu za posao, gde se bavim onim za šta sam se školovala i šta znam da radim? Ja bih bila TV lice trenutno najgledanije TV stanice, voditeljka simpatične emisije koja ima udarni termin subotom, koleginica poznatih TV lica koja godinama rade na televiziji, imaju iza sebe toliko iskustvo, autorske emisije, predaju, itd. i koje sam kao klinka gledala na trećem kanalu. Halo, sedela sa njima i snimila pilot emisiju, rame uz rame. Zahvaljujući čemu? Zahvaljujući malom blogu i par tekstova na njemu. Zato sam i otišla da probam. Imponovalo mi je. Neko je pročitao moja piskaranja, nekom je sinula ideja da me angažuje i nije bitno što ja to sad ne radim, poenta je što je to neko video i mene, anonimusa, pozvao da probam. U meni, anonimusu, prepoznao neki kvalitet, dovoljan da sednem u voditeljsku fotelju. Gotivno.

Blogomanija-pro

Nakon svega-dobro obavljen posao. Kao što rekoh, ne znam ko su organizatori, ali uradili su dobru stvar. Ako je poenta bila da se pokaže značaj bloga kao rabote, od koje se može živeti, uspeti, ostvariti napredak u poslovanju kad je reč o korporativnim blogovima, uspeli su. Da ne pričam o značaju SIEPE i povezivanju u regiji, kao i u svakoj industriji pa tako i u ovoj, za razvoj je značajna povezanost, razmena iskustava i znanja i saradnja. Mogla bih do prekosutra da hvalim i ističem pozitivne aspekte, reći ću samo jedno: dogodine dva puta da se održi.

Posebna a možda i najvažnija stvar je pozitivnan uticaj Blogomanije je na duh i telo, jer sam se srela i videla sa ljudima koje ne viđam često a gotivim ih, smejala kao nenormalna 3 dana, a spa, štimung i kafana su bili savršeni. Da sam udata, verovatno bih i muža prevarila.

Posebno se zahvaljujem dragoj Veri iz agencije Fastbridge koja je lavovski branila boje Katarine i mene, Darka i Mikašinovića čak iz Beograda i na tviteru pomno pratila kafanizaciju i istrajala u navlačenju istih na tviter. 

Sa druge strane, ekipa sa slike, koju smo nazvali Prva Hijerarhija Srbije, je osvojila bambija za veliku hrabrost i abnormalnu borbu za suverenost, samostalnost i integritet hotelskih soba, hvala organizatorima na nagradi.

Sledeću Blogomaniju, kao i ovu, nikako ne propuštamo, naprotiv, dolazimo u što većem broju.