Sreda uveče. U sred sedmice. Dosadan dan vrlo. No, k`o i svaki drugi dan, hajd` nekud posle posla na piće, pa hajd` nešto pojesti, ogladni čovek. Tako se denuh do Meka na Zelenjaku. 9 i 15 iliti 21 i 15 min, sedim u bašti i pijem kafu. Nisam nešto bila raspoložena za klopu, jerbo jedoh pre par sati, no Kaća mi svojevremeno napriča o nekoj frape moka kafi kako je gotivna, te odlučih da isprobam.
Prethodna dva dana bejah smorena veoma, no ne dam se. Sedim ja tako, misli lutaju ko zna gde, kad prilazi mali Rom, prosi:
-teto, teto, imaš neki dinar da mi daš?
Ja ga gledam, omalen, crn, bos, u nekakvoj odrpanoj odeći i onako neraspoloženoj i tužnoj, srce mi se pocepa, te ga upitam:
-jesi gladan, kad si jeo poslednji put?
-gladan sam mnogo, ne sećam se, reče mali.
-Hajde sedi ovde sa mnom, sačekaj, idem da ti kupim nešto.
Odem do kase i kupim mu čizburger, koka-kolu i sladoled.
-evo, klopaj.
Gleda mali onaj čiz, okreće, obrće, tapka onaj sir, 5 puta otvara kiflu i zatvara i kaže:
-u jeee ovo kao pljeskavica. Nikad ovo nisam jeo, mora da je ukusno.
-aha, to ti je američka pljeska.
-a šta je to američka?
-pa jesi čuo nekad za Ameriku?
-ne. Gde je to?
-uh, to ti je veoma daleko, preko okeana.
-a jel se može tamo doći busom?
-neeee, moraš avionom, daleko je.
-ja se plašim aviona, mnogo je opasno.
Posle svakog zalogaja, on opet otvara, tapka i sve tako.
-kolko imaš godina?
Pokazuje osam prstima, no ne zna da kaže koliko je to.
-a jel znaš da brojiš?
-aha, evo sad ću, jedan, dva, tri... i izbroja do jedanaest. Ne zna dalje, kaže nije baš pratio u prvom razredu sve.
I tako reč po reč, ispričasmo se nas dvoje, između ostalog ispriča mi da je iz Obrenovca, da ima 4 brata i da je i njegov brat gladan pa bi mu ostavio malo američke pljeske. Ja mu kažem naravno da može, i treba da deli sve sa bratom. I pošto sam bila na pola kafe, zamolim ga da me čeka dok se vratim iz toaleta.
Vraćam se i zateknem Mek dečka koji čisti stolove u bašti kako nešto priča sa njim. A ja nervozna kao pas, mislim se prijatelju sad ćeš da mi platiš, legao si mi k`o kec na jedanes`.
Pitam ga ja:
-izvinite, jel nešto nije u redu?
-pa znate on sedi tu i jede.
-pa šta? Ja sam ga zvala, zar ne vidite da smo nas dvoje na večeri, jel imamo neki problem?
Ja ga naduvam najstrašnije. On me gleda belo i pita se koji je vrag ovoj, al` šta će, pogleda me i kaže:
-izvinite gospođo.
Ja povisim ton:
-gospođice, gospodine.
On samo slegnu ramenima i ode. Vratim se kod mog druga Stefana, osmogodišnjeg, malog, gladnog, bosonogog Roma, iz Obrenovca. Sedeli smo još malo, pričali o životu, on meni o svom, ja njemu o svom, izjadali se i lepo rastali.
Nekako mi bilo lepo, nahranila sam jedno gladno dete, koje kao i svi mi, nije biralo gde će se roditi, koje boje kože, u kom gradu, roditelje i narod kome će pripadati.. Bio je gladan, bez cvonjka. Beše to jedna zaista lepa večera.
