петак, 15. април 2011.

Oj Srbijo međ` šljivama, part 5: Hogvorts zvani Srbija i Znaš-već-ko

Opet sam videla novi bilbord Vakultetov, i opet iz tramvaja. Opet doživljaj u prevozu: baba sa štakama ulazi, a ja lepo vaspitana ustanem, dok je sirota baba napravila dva koraka, druga je odma` potrčala na moje mesto, pa ajd sad razvađaj babe, šou program.
Elem, bilbord ovaj put sa parolom: Završi vakultet i biraj! A na slici, Pariz, London, Njujork. Praktično su se vratili na prvu poruku koja je digla toliku prašinu u javnosti. Baj d vej- treće prelepljivanje! Onaj ko se iole razume u marketing, da ne pričam o profesionalcima, zna da je prelepljivanje kampanje tri puta u mesec dana, sem ako se radi o tizer kampanji, čista budalaština. Ali ajde de, sad su konačno smislili šta `oće da kažu, neka ih. I nikom ništa. I dalje ne kapiram poruku cele halabuke, nek mi neko objasni, jesam glupa sam. Jer, opet smo na početku priče, nije šija nego vrat.

A boga mi prašine dosta i oko te famozne nagodbe. Te jeste ispravno, te nije trebalo, pa možda žena nije kriva, niko nije kriv dok se ne dokaže, bolje da prizna pa da se nagodimo nego da nas sve opanjka, svašta se priča i piše. Pitanje je tu sad kome, zašto i kako odgovara ili ne odgovara da ta žena ne progovori na sudu, jerbo ko zna šta zna. Očigledno je da tu neko nekog štiti, I da je veoma moćna. Ko neki čarobnjak. Još malo pa nećemo smeti ni imena da spominjemo. Kao onaj moćni premoćni čarobnjak iz Hari Potera: Znaš-već-ko.
Znaš-već-ko se nagodio, Znaš-već-ko se razboleo pa mora malo napolje iz vile velikog brata, Znaš-već-ko mora na mali odmor na rehabilitaciju. Baš ko lik u Hari Poteru, “najmoćniji mračni čarobnjak koji je ikada živeo, “Onaj-čije-se-ime-ne-sme-nikad-izgovoriti", toliko moćan i jak. A ko je Hari Poter u celoj priči do đavola, to ne znam. A ne znam ni ko će biti Veliki brat. Sve u svemu, epilog priče: Znaš-već-ko će strašnu kaznu platiti, vratiće malo para i blejati u svojoj vili za silne novce.

Baš smo vala svi kao u Hogvortsu. Pokušala sam određene stvari uporedim sa stvarima u našoj zemlji, i pravo da vam kažem mnogo toga se poklapa.

Gđa Rouling je Hogvorts zamislila kao školu magije i čarobnjaštva, a boga mi u Srbiji ti treba prava magija da bi opstao i preživeo. Bavimo se čarobnjaštvom, cela nacija. Po vazdan jadni mešamo čarobnu energiju ne bi li preživeli i ne bi li nam bilo bolje. I što je najgore naši roditelji su nas učili kako preživeti, mi ćemo našu decu, i sve tako.

Dalje u kjnizi za Hogvorts R. kaže da je zaštićen mnogim činima. Eto opet paralele, Srbi-nebeski narod, niko nam ništa ne može, ne trebaju nama integracije i EU, sve možemo sami, tako smo najsigurniji i najzaštićeniji. Ubeđeni smo da smo dovoljni sami sebi i volimo da se izolujemo.

U Hogvortsu ne žive Normalci, već mali čarobnjaci. Koliko smo mi (ne)normalni kad sve posmatramo šta se radi u zemlji, a nereagujemo. Osećamo se nemoćni i uvek kad biramo kažemo da biramo između dva zla, pa hajde da glasamo za manje zlo. Pitam se kad ću jednom u životu, sem te 2000te kad sam bila zadivljena likom i delom Zorana Đinđića, reći e to je to, glasam za pravu stvar. Ma definitivno nismo normalni.

Kada bi se neki Normalac našao u blizini Hogvortsa, video bi samo običnu staru ruševinu. Osim toga, odmah bi se setio nečega što je navodno zaboravio, pa bi odjurio odatle. Eto ti opet divne paralele. Pitam se da li bi iko normalan na ovom svetu, a nije Srbin, poželeo da dođe i živi ovde. Sem ovih predstavnika stranih kompanija i raznoraznih institucija, koji, kad dobiju Srbiju, verovatno traže beneficirani radni staž.

Direktorska kula mu dođe ko naša Skupština, valjda. Dambldor je ovde imao dosta srebrnkastih predmeta čija funkcija nije sasvim poznata, od kojih neki izgleda služe za proricanje. Rekla bih da su to one sprave, laptopovi, najnovije čudo tehnike, (jer se ipak prenose sednice pa ne ide da na tevelizor Skupština nije reprezentativna), pomoću kojih nam svaki dan proriču budućnost.

Nekoliko profesora čine da Hogvorts bude prava obrazovna institucija, svaki od njih je specijalizovan za jedan predmet. To su predstavnici poslaničkih grupa ili pak gospoda ministri. Par ljudi vlada ovom jadnom državom, a mi koristimo magiju i preživljavamo, snalazimo se kako znamo i umemo.

Sliterinski dnevni boravak je jedna od tamnica na Hogvortsu. Ja bih rekla da su to u Srbiji razni rijaliti program koji nas truju, farme, dvorovi, veliki bratovi, parovi itd. Tako postajemo zatočenici šunda i kiča kojim nas bombarduju.

Zabranjena šuma je tako nazvana jer je ulazak u nju zabranjen svim učenicima, pošto u njoj žive razna opasna bića. Evropska Unija i Amerika, nema šta. Nikad u paktove sem sa Azerbejdžanom, Turkmenistanom, Francuskom Polinezijom, Bocvanom, Obalom Slonovače i ostalim razvijenim zemljama sa neviđenim standardima i privredom, to nam je ostalo od Titoizma. Strašne i prestrašne su Evropa i Amerika, a ko god je otišao nikad se nije vratio.

Kancelarija Argusa Filča, domara, je arhiva sa dosijeima svih učenika koje je Filč ikad kaznio. Ovo mora biti BIA snajka, ubeđena sam da nas neko posmatra i da se sve o svakome zna. Prisluškuju nas na sve strane.

Soba po potrebi u koju se ulazi kada nekome nešto baš očajnički treba. Nema šta, Crkva. Ili kancelarije vračara.

Astronosmka kula nije ništa drugo do Avalski toranj.

Mislim da je to sve što je uporedivo. Likove ne bih poredila, čak ni sebe ne mogu da pronađem. Sto posto smo Hogvorts. Sve se toliko poklapa, da ću smesta potražiti neke čarobne sastojke u kujni i smućkati sebi neki čarobni napitak. Pa petak je pobogu!!!

понедељак, 11. април 2011.

Oj Srbijo međ` šljivama pardon, sadnicama

Pobiše se juče. Na mitingu podrške i poruke Japanskom narodu.

Podeliše sadnice iz Japanskih autobusa, avaj razlupaše ih, kakva ironija. Spremili 1001 sadnicu na desetine hiljada ljudi. Stoka smo, to smo oduvek znali. Ali organizatori, ehej, gde je kreativnost. Ko smisli najbolju poruku dobija sadnicu. Aukcija sadnica, prihod ide Japanu. Najbolji i najoriginalniji japanski kostim dobjia sadnicu. Najbolja pesma, ma idi...samo da su hteli da osmisle, a nisu. Narod ko narod. Daj kutija džabe, pobiće se.

Japanci ko Japanci. Sva sreća te su zauzeti svojom mukom i sigurno ne prate ove mitinge podrške po svetu, garantujem da velika većina ne zna ni gde je srbija, i to je sreća. Inače sam sigurna da bi poslali pomoć ugroženim srbima, još koju iljadu sadnica.

A nacionalni javni servis ni reč o tome. Naše pravo da znamo sve se neje ostvarilo. Gde su analitičari, političari, kritičari da iskomentarišu, polemišu, iskritikuju. Jok. Ni reč.
I tako iz dana u dan u zemlji seljaka na brdovitom balkanu.
Neka nova slađa, neki novi dača i nata i žeks i joca, da zamažu oči a u javnosti o stvarnim problemima svi ćute. Internetom kruže komentari, ljudi polemišu, internet prosvjednici se ne mogu čudom načuditi, no na tevelizoru tek poneki koment.
Gde su sad sve te silne emisije, utisci, upitnici, da možda ne, infotopovi, dnevnici i vesti da malo kažu šta o tome misle svi ti učenjaci i pametnjakovići koji odlučuju o nama i našoj sudbini. Ama jok. Zauzeti ljudi pripremama za nove izbore. Nezaposlenost iz dana u dan raste, kažu dostigli smo 20%.

Nakon svega možda je taj vakultet i bio u pravu. Šta ćemo ovde, ali kud otići. Gde god odeš ti si građanin drugog reda. Džabe tolke godine učili i mučili, da bi završili na nekoj građevini zidajući, ili po kavanama i kavićima služći tuđe ljude. Ostajte ovde, sunce tuđeg neba vas ogrijati neće ko što ovo grije, no majku mu prži li prži, izgorešmo.
Koliko je onaj Boža u Nožu bio u pravu: niko nije ono što jeste, i svi su ono što nisu.

Oj srbijo međ` trešnjama međ sadnicama
Oj srbijo međ` sirotim nadnicama
Skupio se i rod i pomoz bog
Da dođe do autobusa tog.
Ali avaj srbijo taka li si kaka si
Nikad nešto dobro da poručiš
A umeš tuđe nesreće da proučiš
No svoje ni svesna nisi,
ne znaš ništa dobro da poručiš.
Jadna zemljo međ` jadnim ljudima
Ne prestaješ sa svojim čudima
Da zapanjuješ narod svakoliki
Da razočaravaš i teraš mladež ovoliki.

*neke reči su namerno pisane malim slovom, a sve što počinje na J naravno velikim slovom.
Pesmu napisla lično.

Saveti za udobnu dremku u prevozu

Evo par saveta kako da dremnete dobrih pola sata u gradskom prevozu:

-idealan dan za dremanje je Nedelja. Nedeljom su saobraćajnice prazne, a gužve u prevozu nema. Najbolje vreme je oko 16 časova popodne.

-dremanje je najbolje ako se vozite na dugoj relaciji. Na primer, od Lekinog brda ka Zemunu, ili od Vidikovca ka Karaburmi. Prosečno vreme vožnje je 36 minuta, sasvim dovoljno za partiju odmora.

-najbolji deo za lalanje je prednji deo busa, ako je zglobni autobus u pitanju. Uđite na prva vrata, eventualno druga. Zglobni autobus pri skretanju baca zadnji deo pa vam neće biti prijatno bacakanje u krivinama; kada je reč o kratkom busu, uđite na srednja vrata.

-odmah po ulasku otkucajte kartu, ili spremite markicu da vam bude pri ruci. Kontrola može da vam pokvari dremku, ali je dobro da ste spremni, jer će to biti jedan potez ruke da pokažete kartu. Neće vas mnogo poremetiti u odmoru.

-najbolje će biti da sednete u treći red, po mogućstvu ona dupla sedišta što se gledaju. Ako nema duplih sedišta, opet sedite u treći red, evetualno drugi. Ona su malo podignuta, bolje je za noge.

-sedite do prozora. Dok ste još na stanici, pratite položaj sunca, kako biste procenili koja strana u busu nije sunčana, ne treba vam da se pržite dok dremate.

-kad ste do prozora, lagano se možete nadlaktiti i zauzeti veoma udoban položaj glave. Kod duplih sedišta postoji i jedan mali stepenik, pa tu možete lepo da podignete noge, a ako nema gužve možete se i ispružiti što predstavlja pravo zadovoljstvo.

-kad se smestite i namestite, zatvorite oči I opustite se, spremni ste za dremanje. Po želji pustite sebi laganu muziku, a ako nemate sluške ili plejer, isključite se, ne reagujte na zvuke. Još ako imate sreće pa vozač ne sluša radio, vi ste na konju, biće to pravi popodnevni odmor.

-najslađi deo dremke je tri-četiri stanice pred kraj vožnje, tad ste u komi i samo što niste zaspali, mrzi vas da se pokrenete. Pokušajte da dođete sebi najmanje dve stanice pred izlazak iz busa, da vam se ne bi desilo da bunovni posrnete ili ne daj bože padnete.

-kad izađete iz busa, protegnite noge, i istegnite se. bićete kao novi, a vožnja vam nije pala teško, dremali ste. Možete nastaviti dalje sveži i odmorni!!!

Prijatno!

p.s. juče se vozih do Katarine čak u Zemun, ništa mi nije bilo slađe od tog dremeža u praznoj sedamnaestici, celih 36 minuta.

недеља, 10. април 2011.

Dnevnik besne tinejdžerke

Družeći se sa tinejdžerima, mojim bratanicama i sestrićima, podsetila sam se koliko je to doba bezbrižno i lepo. Susreću se sa raznim "teškim problemima" kao što su pismeni i kontrolni, šta obući, hor, trening, slatki četvrtaci, ali i roditelji koji ih nerviraju svakodnevno, i naravno ta eksurzija. Pa evo kako bi izgledala jedna radna nedelja u životu jedne tinejdžerke, koja živi u malom gradu,ide u treći razred gimnazije, peva u horu, ali i trenira odbojku i pokušava da nađe pravu ljubav :)))


Ponedeljak, 7. april

Uh danas kontrolni iz matiša. Al baš me briga, razvaljujem matematiku, neću ni da učim. Sva sreća pa baba čuva ovu moju sestru, i doručak i ceđena pomorandža na stolu. Živela baba. Ona me jedina još razume u kući. Tata je uvek umoran, uvek neispavan i visi na telefonu a meni prebacuje da trošim ko luda. Mamu vazda boli glava, i svi su joj krivi što se udala odmah posle srednje škole. Deda prčka nešto po garaži, ali moj deka je car, uplaćuje mi krišom dopune da niko ne zna hahaha.

A Miloš je baš bezveze. Nije se ni javio u petak na odmoru. Ma baš me briga. Ima jedan sladak četvrtak, mislim da je iz trojke. Moram danas u park na velikom odmoru da se nekako približim i malo više detalja prikupim. Znam šta ću, Milica ga sigurno zna, ona je četvrtak a peva sa mnom u horu. Jaoo, hor sutra, smor al bar jedan čas manje nedeljno, a i šta bismo pa učili iz muzičkog. Odoh na trening, trener je rekao da će tekma u subotu biti izazazov, ipak su Valjevčanke u drugoj ligi, Zapad. Volim moju odbojku.

Utorak, 08. april

Buhaaaaa, matiš je ipak bio zajeban do besvesti. Sinoć na treningu povredih koleno, prokleta odbojka. A i mama me nervira, ekskurzija je za manje od mesec dana, a ona sad svira, kao ako na tromesečju ne budem odlična, preti da me neće pustiti. Aha, sve se nešto bojim da neću ići. Razredna je rekla da trećaci ove godine idu dva dana. Hej dva dana, samo?! Milošeeeee, daj neku poruku. Ana mi je kao neka drugarica, a mota se oko njega.
Pazi da joj ne nabacim smeč u subotu, videće ona. Odoh da pričuvam sestru, roditelji šatro imaju neki sastanak u vezi lokala. Ko zna gde idu. A i baba je danas morala na kontrolu, sto posto će mepitati istoriju. Moraću da joj poturim da crta, moram se preslišati. Mala je dosada neviđena, misli da je mnogo pametna, videću je sledeće godine kad krene u drugi razred i kad prestanu sa tim glupim opisnim ocenama. Šta da obučem večeras, mogla bih posle hora jedan đir po gradu. Hm, hm, hm

Sreda, 09. April

Bulajić je pravi ludajić. Od tri pitanja dva sam znala, a i to drugo polovično, ali me obožava zbog odbojke. Profa ladno zalepi peticu, jupiiiiiiiii. Jedna briga manje, mada istoriju uvek volim da odgovaram. E sad ovako. Sinoć smo posle hora Milica i ja otišle da prošetamo glavnom. I pazi koga sretnemo, bljump, moj četvrtak. Zove se Saša, crn, visok, zelene oči, jaoooo zaljubila sam se na prvi pogled. Milica je carica, upoznala nas je, a on u subotu pravi žurku za rođiš. Kaže-mala svrati sa Milicom. Jaoo da`l da idem? Šta da obučem?

Još ujutru idemo za Valjevo, utakmica glupa. Mogla bih da se napravim da sam bolesna. Al šta ako neko od mojih sa odbojke čuje da sam bila uveče u gradu??? O bože kakav problem, šta ću sad da radim,aaaaaaa. E baš danas pismeni iz srpskog. I mislim teme su glupe al ajd, poskidaću nešto sa neta. A mogla bih i tetku da zovem da mi napiše nešto. Miloš me ne zanima više. Nek sad ide okolo, i raspituje se, neću više ni slovo da mu pošaljem, ma neću ni da mu se javim.


Četvrtak, 10. April

Auuu al sam ja odvalila spavanje, pola 11!!!! Babaaaa što me ne probudi, žena je umislila da sam učila kasno do sinoć, pa nije htela da me budi. A ja na fejsu do 2. Pismeni je prošao strava, tetka je kraljica, ništa bez nje. Na treningu sam crkla, al opet volim moju odbojku. Ništa lepše, jedva čekam subotu da pokidamo te valjevčanke.

Opet sam srela Sašu, na malom odmoru. Zamisli molim te zatvorili onu pekaru na ćošku, pa sad najbližu imamo tek kod opštine. Ceo odmor mi treba da odem do pekare i nazad. Milica počela da puši. Što ja to ne razumem, šta joj to znači. Meni ne pada na pamet. Mada, i Saša puši, pa cela ta ekipa na odmoru ide u dvorište iza škole. Jaoo, moram se i ja napraviti da pušim, to je prilika da blejimo zajedno. Koliko li koštaju te cigare, ma znam, deda će mi dati lovu, on ni ne pita zašto mi treba lova.

Večeras opet hor, moram cimati Milicu da opet idemo krug posle. A Miloš je cimao Anu, kao zašto mu se ne javljam. E pa neću. Dva meseca smo bili zajedno, i on raskine kao ne može, eto sprema prijemni za faks. Ma marš! Šta me briga za njegov faks, zna da mi je prva ozbiljna veza, mislim, hej dva meseca, i sad kao uči, trenira, nema vremena. A ima vremena da bleji i visi ispred doma kulture skoro svaki dan. Znam da visi, rekla mi Irena iz Ekonomske. Irena je drugarica od moje sestre od tetke, a oni su komšije, sve sam saznala. Moram da vežbam ingliš, danas je i taj pismeni, al to mi nije nikad problem, ingliš razbijam. Zove me ćale, kaže zašto posle hora ostajem po sat vremena u gradu. Svašta, pa valjda mogu prošetati, proleće je.

Petak, 11. April.

Samo kratko, nemam vremena danas za pisanje. Nisam videla Sašu sinoć, , bezv. Ingliš razbila, na horu nisam izabrana za solistu, al nema ni veze, i tako me to smara. Žurim, ćale me vozi kod zubara, boleo me zub celu noć. Taman ću da ga okrenem protiv keve, ona i njene ucene, pa ne može tako. Fali mi jedna ocena za odličan uspeh na tromesečju, a ako ne odem na tu eksurziju, ubiću se. Odoh, žurim. Baba me opanjkala kod tate, i sad moram da se vadim za taj fejs. Uopšte nije istina da ne silazim sa fejsa, a i šta nju briga kako ja provodim vreme.

субота, 02. април 2011.

Oj Srbijo međ` šljivama, part 3: ne kune majka sina što se kocka, već što se vadi

Vozim se juče devetkom, i spazim najnoviju kampanju poznatog domaćeg vakulteta o kom pisah u prošlom blogu. Nemam neke naročite doživljaje iz prevoza, ovaj put, na koje sam već navikla, sem toga što spazih bilbord. Najnoviji. Kaže bilbord:

-završi vakultet i vrati se u Srbiju.

Ajde što je isti za prethodnu kampanju dobio abnormalan PR u ovdašnjim medijima, što je tekst na bilbordu imao slovnu grešku, što su svakojaki stručnjaci dali svoj sud o tome, što se ispolemisalo među komentatorima na raznoraznim sajtovima, to i mogu da progutam.

Ali ne mogu da se ne zapitam, šta mu je sve ovo trebalo?!

Ne kažem da nije bilo završavanja i polaganja ispita „ispod žita“ i na državnim fakultetima, bilo je, svi se sećamo Kragujevca. I ne sumnjam da na tom vakultetu ima studenata koji vredno uče i polažu ispite po svim pravilima. No, ako već ima tih koji uspeju da se “dogovore” i završe pre roka, onda se paralelno sa tim radi na isticanju kvaliteta studija, onih koji su ga završili i koji zaista vrede, kao što to rade svi državni fakulteti. Ovaj stručnjak radi ovde, onaj radi onde, najbolji kupljeni od te i te firme, alumni su ti i ti. Ne upire se prst u oko sa asistentima pevaljkama, jerbo svi znamo da žena nije završila faks, a i ako jeste onda se istakne njena “naučna” biografija.

Elem, stara narodna kaže:

“Ne kune majka sina što se kocka već što se vadi”.

Stoji da država ne radi ništa na sprečavanju odliva mozgova, ali stoji i da svako ko završi studije u inostranstvu, grebaće rukama i nogama da ostane tamo. Verovatno je školski sistem na dotičnom vakultetu pravljen po uzoru na fakultete u inostranstvu. Na državnom faksu ima gomila ispita koji su preobimni, nepotrebni a svi znamo za onu profesorsku-Bog zna za deset, ja za devet a vi možete dobiti najviše osam. Nego, pusti brate kampanju da se završi, kad se već digla prašina. Ne vadi se novom, još nejasnijom porukom.

Sve me ovo podseti na onu čuvenu iz Mućki, gde su Rodni i Del Boj napisali:

“Trotters Independing trading-New York-Paris-Peckham”.