Opet sam videla novi bilbord Vakultetov, i opet iz tramvaja. Opet doživljaj u prevozu: baba sa štakama ulazi, a ja lepo vaspitana ustanem, dok je sirota baba napravila dva koraka, druga je odma` potrčala na moje mesto, pa ajd sad razvađaj babe, šou program.
Elem, bilbord ovaj put sa parolom: Završi vakultet i biraj! A na slici, Pariz, London, Njujork. Praktično su se vratili na prvu poruku koja je digla toliku prašinu u javnosti. Baj d vej- treće prelepljivanje! Onaj ko se iole razume u marketing, da ne pričam o profesionalcima, zna da je prelepljivanje kampanje tri puta u mesec dana, sem ako se radi o tizer kampanji, čista budalaština. Ali ajde de, sad su konačno smislili šta `oće da kažu, neka ih. I nikom ništa. I dalje ne kapiram poruku cele halabuke, nek mi neko objasni, jesam glupa sam. Jer, opet smo na početku priče, nije šija nego vrat.
A boga mi prašine dosta i oko te famozne nagodbe. Te jeste ispravno, te nije trebalo, pa možda žena nije kriva, niko nije kriv dok se ne dokaže, bolje da prizna pa da se nagodimo nego da nas sve opanjka, svašta se priča i piše. Pitanje je tu sad kome, zašto i kako odgovara ili ne odgovara da ta žena ne progovori na sudu, jerbo ko zna šta zna. Očigledno je da tu neko nekog štiti, I da je veoma moćna. Ko neki čarobnjak. Još malo pa nećemo smeti ni imena da spominjemo. Kao onaj moćni premoćni čarobnjak iz Hari Potera: Znaš-već-ko.
Znaš-već-ko se nagodio, Znaš-već-ko se razboleo pa mora malo napolje iz vile velikog brata, Znaš-već-ko mora na mali odmor na rehabilitaciju. Baš ko lik u Hari Poteru, “najmoćniji mračni čarobnjak koji je ikada živeo, “Onaj-čije-se-ime-ne-sme-nikad-izgovoriti", toliko moćan i jak. A ko je Hari Poter u celoj priči do đavola, to ne znam. A ne znam ni ko će biti Veliki brat. Sve u svemu, epilog priče: Znaš-već-ko će strašnu kaznu platiti, vratiće malo para i blejati u svojoj vili za silne novce.
Baš smo vala svi kao u Hogvortsu. Pokušala sam određene stvari uporedim sa stvarima u našoj zemlji, i pravo da vam kažem mnogo toga se poklapa.
Gđa Rouling je Hogvorts zamislila kao školu magije i čarobnjaštva, a boga mi u Srbiji ti treba prava magija da bi opstao i preživeo. Bavimo se čarobnjaštvom, cela nacija. Po vazdan jadni mešamo čarobnu energiju ne bi li preživeli i ne bi li nam bilo bolje. I što je najgore naši roditelji su nas učili kako preživeti, mi ćemo našu decu, i sve tako.
Dalje u kjnizi za Hogvorts R. kaže da je zaštićen mnogim činima. Eto opet paralele, Srbi-nebeski narod, niko nam ništa ne može, ne trebaju nama integracije i EU, sve možemo sami, tako smo najsigurniji i najzaštićeniji. Ubeđeni smo da smo dovoljni sami sebi i volimo da se izolujemo.
U Hogvortsu ne žive Normalci, već mali čarobnjaci. Koliko smo mi (ne)normalni kad sve posmatramo šta se radi u zemlji, a nereagujemo. Osećamo se nemoćni i uvek kad biramo kažemo da biramo između dva zla, pa hajde da glasamo za manje zlo. Pitam se kad ću jednom u životu, sem te 2000te kad sam bila zadivljena likom i delom Zorana Đinđića, reći e to je to, glasam za pravu stvar. Ma definitivno nismo normalni.
Kada bi se neki Normalac našao u blizini Hogvortsa, video bi samo običnu staru ruševinu. Osim toga, odmah bi se setio nečega što je navodno zaboravio, pa bi odjurio odatle. Eto ti opet divne paralele. Pitam se da li bi iko normalan na ovom svetu, a nije Srbin, poželeo da dođe i živi ovde. Sem ovih predstavnika stranih kompanija i raznoraznih institucija, koji, kad dobiju Srbiju, verovatno traže beneficirani radni staž.
Direktorska kula mu dođe ko naša Skupština, valjda. Dambldor je ovde imao dosta srebrnkastih predmeta čija funkcija nije sasvim poznata, od kojih neki izgleda služe za proricanje. Rekla bih da su to one sprave, laptopovi, najnovije čudo tehnike, (jer se ipak prenose sednice pa ne ide da na tevelizor Skupština nije reprezentativna), pomoću kojih nam svaki dan proriču budućnost.
Nekoliko profesora čine da Hogvorts bude prava obrazovna institucija, svaki od njih je specijalizovan za jedan predmet. To su predstavnici poslaničkih grupa ili pak gospoda ministri. Par ljudi vlada ovom jadnom državom, a mi koristimo magiju i preživljavamo, snalazimo se kako znamo i umemo.
Sliterinski dnevni boravak je jedna od tamnica na Hogvortsu. Ja bih rekla da su to u Srbiji razni rijaliti program koji nas truju, farme, dvorovi, veliki bratovi, parovi itd. Tako postajemo zatočenici šunda i kiča kojim nas bombarduju.
Zabranjena šuma je tako nazvana jer je ulazak u nju zabranjen svim učenicima, pošto u njoj žive razna opasna bića. Evropska Unija i Amerika, nema šta. Nikad u paktove sem sa Azerbejdžanom, Turkmenistanom, Francuskom Polinezijom, Bocvanom, Obalom Slonovače i ostalim razvijenim zemljama sa neviđenim standardima i privredom, to nam je ostalo od Titoizma. Strašne i prestrašne su Evropa i Amerika, a ko god je otišao nikad se nije vratio.
Kancelarija Argusa Filča, domara, je arhiva sa dosijeima svih učenika koje je Filč ikad kaznio. Ovo mora biti BIA snajka, ubeđena sam da nas neko posmatra i da se sve o svakome zna. Prisluškuju nas na sve strane.
Soba po potrebi u koju se ulazi kada nekome nešto baš očajnički treba. Nema šta, Crkva. Ili kancelarije vračara.
Astronosmka kula nije ništa drugo do Avalski toranj.
Mislim da je to sve što je uporedivo. Likove ne bih poredila, čak ni sebe ne mogu da pronađem. Sto posto smo Hogvorts. Sve se toliko poklapa, da ću smesta potražiti neke čarobne sastojke u kujni i smućkati sebi neki čarobni napitak. Pa petak je pobogu!!!
Нема коментара:
Постави коментар