10 godina od kako je stalo.
Osporavan, omražen, neomiljen, proglašavan izdajnikom, stranim plaćenikom, kako god, jedini čovek koji je bio veličina i koji je imao herca da nam svima u lice u prajm tajmu saspe koliko smo glupi, neobrazovani, aljkavi, lenji, isfrustrirani, iskompleksirani, kako su nam prljave kuće, ulice, pokvareni satovi, koliko smo ogrezli u mitu i korupciji.
10 godina kasnije, ništa se nije promenilo, čini mi se gore je, u blatu smo i dalje, i dalje smo sve gore nabrojano.
"Tu energiju, to znanje, tu mogućnost i da kreiraš i da sprovodiš nešto veliko, to se retko javlja kod ljudi, a posebno u Srbiji. On je bio izuzetak. Gubitak je apsolutno nenadoknadiv. Stalno se postavlja pitanje ko je naslednik Zorana Đinđića. Nema naslednika"
10 godina je prošlo od kako je jedan čovek rekao ono što svi mislimo a ćutimo. Gradimo kuće od po tri sprata a živimo u prizemlju ili u maloj kući pored, neki preurede i garažu, da ne habaju kućerinu. Jedini koji je rekao da može da radi mnogo za ovu zemlju ali ne može za sve nas, jer treba prvo sebe da promenimo, pa malo pospremimo kuću ili stan, pa polako promenimo oko sebe pa se svi pomerimo malo napred. Čovek koji je došao u posetu fabrici i videvši buđavi ogromni sat na ulazu pitao radnike zašto ne promene sat ili bateriju.
10 godina od kako je jedan čovek izašao pred sve nas i rekao da, jedan čovek sa naših prostora je pravio zločine, ili da, lenji smo moramo da se pokrenemo. Da, bio je u oravu, na grbači smo roditelja do trideset i neke, i vazda su nam krivi sistem i država.
Ma kako da ne. Jel neko brani da se radi u trafici, u kafiću, u restoranu, da se čuvaju deca, da se radi kao anketar ili u kol centru? Jok, nego je nas blam, sramota, svi bismo odmah u direktorske fotelje i platu 1000 evra. Kompleksi.
Ne može rođaci. Mora da se zapne. Da se rinta po 10 sati dnevno, 12 nekad, da se lomi, cima, pomuči, spava 7 sati dnevno, plafon, što bi rekao spomenuti gospodin, spavaćete kad budete bili u penziji.
I ako mislite da je tamo negde bolje, varate se. Jeste bolje utoliko što su države jake i stabilne, ali uzimaju dušu. Ne trpe lenjost. Ne trpe bahatost. Ne trpe pojedince koji bi leba bez motike. Imate sigurno drugare po inostranstvu, pitajte ih koliki porez plaćaju. Koliko rade. Mogu li da piju kafu svaki dan u lokalnom baru ili kafiću, puše cigare od dvesta dindži, bleje svaki petak ili subotu uveče sa ekipom, a sve to sa trideset godina, bez plate ili sa bednom platom, i na gajbi su kod roditelja.
Jok. Ne može. Nema šeme. Nikako. Ne da država. Možeš da imaš kuću od 300 kvadrata, no problemo, ali ćeš platiš porez braćko. Pa ti gradi kućerdu sa tebe i sina ti. Pa od sina praviš debila. Pa mu kriva vlast što ne radi. Završio fakultet al nema posla. Ima prijatelju, al oće sin odma fotelju. Nema, mora da se pomuči.
Sve je to rekao svima nama ovaj čovek. Lepo sasuo onomad na televizoru. Ima posla. Nego nećemo da radimo i nećemo svakakve poslove. Glupo nam je. Sramota. Šta če reči rodbina i komšiluk, šta sam te koji đavo slao u Beograd na studije. I šta će reći ekipa iz kraja, ja glavni baja, zgodan i lep a šljakam neku glupost, kako ću u teretanu. I šta oće ovi dođoši, došli iz provincije i zauzeli.
Nevaspitani smo bre. Ljubomorni. Zavidni. Neobrazovani. Crne su nam misli. Hejtujemo. Loši smo. Lenji smo. Dobro de, rekao je i da smo duhoviti, snalažljivi. Nalazimo rešenja iz nemogućih problema. No bojim se da smo tu energiju usmerili na pogrešnu stranu.
Kad ste uradili nešto za sebe? Kad ste promenili nešto kod sebe? Lošu naviku? Loše misli? Loše mišljenje o nekome, ili nečemu? Dali šansu? Oprostili?
I bio je u pravu kad je rekao da nam treba period kolektivne terapije.
"Da se ceni rad a ne poza.Dosta je bilo manekena u Srbiji i previše ih ima."
"Kad se probudite, probudite se veseli i recite evo ga još jedan dan. Imam šansu da uradim nešto. A ne, kad se završi dan, hvala bogu, još jedan dan se završio."
"Život je čudo jedno. Dato nama. Jedno ljudsko biće je jedan od 40.000 spermatozida. Taj jedan je uspeo. 39.999 nisu uspeli. Svako ko se rodio on je već pobednik."
"I da se promeni u našem narodu: ma lako ću, ma ne može, ma sutra ću, ma svetska zavera. To su sve gluposti. Ali daj da mi volimo sebe koliko Amerikanci vole sebe. Sami smo krivi."
"Moto koji me vuče napred je nikad se ne predaj. Ako kreneš u preticanje, dodaj gas. Radi ono što smatraš da je ispravno, a ne ono što će većina da podrži. Poraze ne doživljavaj lično. Ja se celog života opredeljujem. Život je, naročito u politici, stalni proces donošenja odluka i preuzimanja odgovornosti. Međutim, ljudi to ne žele. Većina ljudi donese mali broj odluka a ostalo ostavi u nedefinisanom stanju. To ne trpim. Tražim da ljudi budu „za“ ili „protiv“. Oni to doživljavaju kao pritisak. Budim ih iz sna, a oni ne vole da ih neko budi iz tog sna."
I baš tako. Zašto ja da se stidim što u svojoj zemlji radim i imam ogromnu platu i ne mogu da kažem koliku jer me onda trećina niih mrzi, trećina se pita preko čijeg kreveta sam došla do toga, a ostatak kome sam platila da dođem dotle. Najn rođaci. Nego rad, red i disciplina. Samo kod nas je sramota rećí-da, radim i zarađujem, i tim se dičim. Ili da, srećna sam i ustajem sa osmehom na usnama. Odmah si sektaš, glumiš, izvodiš, pazi nemoj zbog uroka, ne pričaj da si srećan to je maler. A rekao je i da se moramo osloboditi tog turskog nasleđa.
"Ali ne treba očajavati. Budite aktivni, budite pozitivni, nemojte da se predajete. Život je surov a u njemu uspevaju samo uporni i istrajni. Oni koji iz bilo kog razloga ne iskoriste svoju šansu možda će imati dobre razloge ili izgovore za to, ali će ostati van igre."
"Čoveče, tvoja odgovornost i pred Bogom i pred tobom je ogromna. Pobedio si u najvažnijoj od svih utakmica. Živ si. Rodio si se. Uradi nešto pozitivno sa svojim životom."
A istina najviše boli.
"
