Jadna li si Srbijo zemljo u kojoj je glavna vest-retrospektiva jedne veze jednog pop pevača i jedne voditeljke. A kulen dobi odličnu reklamu. Nadam se da će proizvođači to vrlo iskoristiti i pozvati aktere da budu u reklami. Namlatiće se para. A mogu ga nazvati i „kulen pomirenja“. Reklama bi mogla da glasi ovako:
-prevarila vas je žena?
-ostavio vas je verenik?
-ništa lakše. Kupite kulen, spremite ga za doručak, sitno iseckajte na tanke kolutove i vratiće vam se trčeći u zagrljaj.
Vaš kulen-kulen za sva vremena.
Eto odličnog scenarija za najnoviju sagu. Nakon neuspelog pokušaja BK televizije sa serijom „Jelena“ da naprave srpsku sapunicu, možda bi se ovdašnji scenaristi i režiseri mogli pozabaviti novom sapunicom: „Gospodarica prstenova“, ili „Kulen i gospodarica prstenova“, tu sad može biti varijacija na temu do besvesti. Sigurna sam da bi to bila sjajna domaća saga o lažima, prevari, veridbama, raskidu, pa ponovnom pomirenju. Svakako tu treba obuhvatiti i period Evrovizije, ali i dati vrlo važnu ulogu kulenu, kao prekretnici, a eto im i sponzora, odma'. Obavezno uvesti i minorne likove poput Nate i Dače. Kraj sage: i onda je Nata otišla na kulen kod Dače, i pomirili su se. I onda su otišli i oni u Budvu, i zajedno jeli kulen sa Željkom i Jovanom, sirota Romana je sve posmatrala iz prikrajka, avaj, Fotos ne jede kulen...
Čula sam juče na TV-u da je procenat nezaposlenih u zemlji 19.5 %. Dečaka je nagnječio lift koji nije remontovan još od '72. Neko jadno dete je silovala skoro pa cela porodica. Građani Srbije su prezaduženi. Struja skuplja za 10% od maja. Hleb od aprila 50-60 dindži. Ali avaj, mnogo je bitnije da li je Dača došao na Hanin rođendan, ili je sve to patka Natinog PR tima. Glasajte kome bolje stoji donji veš, Nati ili Severini. To je mnogo bitnije.
Nisam lažni moralista. Zbog prirode profesije sam morala da pratim sve vesti, pa i ove zabavnog karaktera. No ono što me posebno nervira (uvek kad napišem ovu reč setim se one čuvene reklame: „posebno sam radosna, dok moj muž spava na njemu on više ne hrče), jeste abnormalan značaj koji su svi ti raskidi dobili, pored sveg sranja koje nam se dešava u zemlji. Siroti Englezi, njima je sve potaman pa gutaju vesti o Bekamu i Viktoriji. No mogu li se ove naše zvezde i zvezdice uopšte meriti sa njihovom popularnošću?! Najjače od svega je kad sam videla tu retrospektivu, ne iz dana u dan, već iz časa u čas. Ma hajte molim vas.
Ajoj, na Romanu smo potpuno zaboravili. Sirota Romana je raskinula sa Fotosom. Još on drznik, izjavi za neke novine kako je Romana uvek sama sebe finansirala, to što je on nju obasipao džipovima i spotovima, to ništa ne znači.
Sad me brinu i Bane i Kaća. Koga još briga za Anabelu i Mladena, oni su ispušena muštikla.
I brine me naša „Ceki nacionale“. Ona je sve to zaradila od pevanja, pa videste li onoliki narod na Ušću, sram vas bilo. Kaki crni džipovi i pištolji, to neko podmetnuo.
I tako iz dana u dana, iz časa u čas. A reklama za domaći nam, privatni, prestižni vakultet (jerbo me sramota da ga nazovem fakultet)? I vrapci na grani znaju da se diploma tog vakulteta može dobiti u najkraćem mogućem roku, ceo vaks za 6 meseci, za par 'iljada evara. Jedna naša poznata pevaljka, brez magistarske diplome je asistent na tom vakultetu, svašta ona može da poduči. Pa urednik jednog od dva politička magazina u Srbiji, koji se osmeli napiše komentar na dešavanja po pitanju istog, a tekst brale naručen, vidi se iz aviona. Još se drzne da ga brani, gosn' rektora i vlasnika, i kao-šta koga briga, čoveku se može. Ma hajte molem vas.
I opet ću se pozvat na onu našu, malko prekrojenu:
oj, Srbijo među kruškama, medu šljivama,
oj, Srbijo među ovcama na njivama,
oj, Srbijo među planinama, među brdima,
oj, Srbijo, kukala ti majka.
A dikaju deca u lažigaćama, pod kosom,
u blatu, među svinjama, među patkama,
pa po njivi trče nogom bosom,
hraniš ih, Srbijo, više prosom nego medom
I uciš ih majko, da mrze sve što nije
Ceca i Seka i svinja što rije.
O Zemljo čobana na brdovitom Balkanu
imaš jednu vrlo velku manu
neš’ ti strašno smrdi u odnosu na zemlju stranu,
izmedu ostalog.
oj, Srbijo, nekad orlu sjajni,
danas ti dani više nisu bajni
neće ni biti, ni da jebe puž raka,
kada ti je pogrešna odluka baš svaka.
A ovce u polju samo tužno bleje
i blejaće dok ih sneg ne zaveje
čak ni tad se neće pretvoriti u vuka
jer čoban tera ovčice
jedan čoban a stotinu ovaca
i svaka se njemu pod noge baca, glupa ovca.
*pesmica preuzeta sa sajta vujaklija.com, neje mojih ruku delo tek da se zna
среда, 30. март 2011.
среда, 2. март 2011.
Pronadjoh se
Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje.
Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva.
Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nece moci zavrsiti.
Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,...
Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled...
Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka.
Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?...
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem...
Mika Antic
Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva.
Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nece moci zavrsiti.
Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,...
Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled...
Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka.
Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?...
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem...
Mika Antic
Tanzanija deo drugi
Prve noći smo krenule u istraživanje Dar es Salama, najvećeg grada u Tanzaniji sa oko 2,5 miliona stanovnika. S obzirom da je bila noć kada smo stigle, nismo htele mnogo da se udaljavamo od hostela, pa smo sele u obližnji restoran da večeramo. Restoran ne naočit, ali pristojan, u ponudi je imao raznorazne đakonije, domaće speceijalitete ali i obična jela poput pice, kuvanih jela ili roštilja. Tu smo upoznale drugaricu Sofi, mladu Austrijanku koja će kasnije nastaviti put sa nama na Zanzibar. Inače, nije neobično sresti ljude iz Evrope koji sami putuju po Africi istražujući zemlje, što bi za nas mlade Balkance bilo nepojmljivo, jer Srbi ne izlaze sami ni u grad a kamoli u Afriku.
Ubrzo nam se pridružio mladi brači par, Švajcarkinja Ruth i njen muž, Zanzibarac Kamiš. Normalna stvar je ako sedite za stolom za osmoro, a restoran krcat, je da ljudi odmah pitaju da li je slobodno i pridruže vam se. Pošto je naša sledeća destinacija bila upravo Zanzibar, imali smo temu za ćaskanje. Odmah su nam rekli da je najpopularnije mest Nungwi, gde oni imaju kuću, a zatim i Kendwa. Mrak u Tanzaniji pada jako rano, već u pola 7, kao i u Keniji, a mi smo stigle oko 9. Nahranjene i iako umorne od puta, nije nam se dalo u sobu. Onda je Kamiš predložio da nas provede malo po klubovima, dok je trudna Ruth ipak otišla na spavanje.
Avantura je krenula. Kamiš nas je odveo u lokalni klub, u kojem nismo videle nijednog belog čoveka. Opet smo bile jedine belkinje među crncima. Kako smo ušle, odmah smo umrle od smeha. Klub izgleda kao svaki drugi u Srbiji iz 93-će, a i muzika je takva. Ne znam da li je tema te večeri bila takva, ali puštali su se hitovi iz devedestih. A onda je na binu izašla grupa igrača i igračica. Neviđen ples. Mislim da nijedna škola plesa u Srbiji ne može da te nauči tako da igraš. Onda nam je prišao pevač benda i pitao odakle smo. Rekle smo iz Srbije. „A, Nemanja Vidich“ prokomentarisao je. Interesantna stvar nam se dešavala tokom celog putovanja, da na pomen „iz Srbije smo“, odmah zauste Nemanja Vidić, valjda što je svetsko prvenstvo u Africi nedavno završeno, pa smo igrali sa Ganom, i onda su svi znali za naš tim. Elem, prevač je kratko ćaskao sa nama i vratio se na binu.
A onda, sa bine je počelo urlanje: Serbiaaaaaa, Serbiaaaaaa, welcome to Dar, come on everybody Serbiaaaaaa“. Mi u šoku. Ceo klub u nas gleda. „O, o, ajmo odavde, pali braćele“. Pokupile smo Kamiša i krenule dalje. Sreća naša pa je Kamiš bio sa nama, ko zna kako bi prošle, jer nije prijatno, tri bele devojke same, a i Tanzanija je nesigurna zemlja baš kao i Kenija. Obišle smo jos dva kluba sa Kamišom, ludo se izđuskale i krenule na spavanje.
Međutim, desilo se nešto neočekivano. Kamišu se nije spavalo i pitao nas je da li može sa nama u sobu da popijemo još po jedno piće. Naravno, pošto je bio ljubazan domaćin, nismo mogle da ga odbijemo, pa smo krenule put našeg hotela. Naša soba je bila mala, taman tri kreveta, mreže i naši koferi i smestili smo se nekako. Popili smo još jedno piće i onda je krenuo i on u hotel. Čim je izašao, pogledamo, zaboravio ključ od sobe. Imale smo broj telefona od Ruth, ali bilo je glupo u pola noći slati poruke, pa smo to ostavile za ujutru. Taman legle da spavamo, zvoni meni telefon.
„Hi Ruza, Ruth is speaking. I dont know whats happened tonight, but Kamish feel so bad, he came and he can not sleep..“ bla bla bla, povraćao je, loše mu je itd.
Mi u šoku. Ladno nas zove Ruth da nas pita šta smo radili kad mu je tako loše. Mi opet umremo od smeha, haos. I taman da zaustim da mu je ostao i ključ kod nas, prekine se veza.
Sutradan, nakon doručka, krenule smo u obilazak grada. Prvo što je trebalo da uradimo jeste da odemo do luke i kupimo karte za Zanzibar. Postoje dve vrste brodova koji prevoze putnike do Stonetown-a, glavnog grada, veliki brodovi, koji putuju skoro 4 sata, koji su jeftini, cena karte je oko 15 dolara, i kojim putuju samo crnci. Drugi brodovi su manji, daleko luksuzniji, putuju sat i po, i koštaju 35 dolara. Naravno da smo uzele veliki brod. Još jedna avantura. I tu na doku, ugledamo Kamiša i Ruth. Normalno se pozdravimo, vratimo čoveku ključ, i nastavimo dalje. „Vidimo se na Zanzibaru“ dobacimo, tek da znaju da mogu da nas očekuju.
Šetnja po Daru nas je dovela do botaničke bašte. Pročitale smo negde da je treba obavezno posetiti pa smo ušle unutra. I zaista, prelepo drveće, neobične biljke, baobabi, vrtovi, stvarno nešto božanstveno. Na putu kroz jedan od vrtova naletimo na grupu žena okupljenih oko jednog čoveka. Upoznamo se i oni nas zamole da im se pridružimo. Tu, u sred botaničke bašte u Daru, grupa žena je pokušavala da napravi nešto od svojih života i života svih žena u Tanzaniji. Kako su se spremali izbori, a žene po prvi put imale pravo glasa, htele su da naprave nevladinu organizaciju koja će se boriti za prava žena. Mi opet u šoku, šta nas snađe. U Tanzaniji poneka žena radi, kao i u svakoj drugoj većinom muslimanskoj zemlji, žene su u podređenom položaju. Ovih desetak je htelo da napravi nešto. Ponudile smo im pomoć.
„Jel znate kako se piše projekat?“,
„Ne znamo“
„Jel znate da koristite računar“
„Samo neke od nas“.
Objasnile smo im kako to otprilike funkcioniše u Evropi i uputile na sajtove koji mogu da im budu od koristi. Celo popodne smo provele sa njima, diskutujući o načinu života u Evropi i Africi, poredeći naše i njihove živote.
Bila sam dirnuta njihovim razmišljanjima, s obzirom da im je srednja škola neobavezna a i osnovnu tek poneka završi. Potpuno neobrazovane, u svetu u kojem apsolutno vladaju muškarci, bez podrške roditelja jer je najbitnije da se udaju, što pre, i tako im se skinu s vrata, bez podrške muževa, ove žene su pokušavale da se izbore za svoja prava, u parku Botaničke bašte. Neverovatno. I baš nas tri da naletimo na njih.
Krenule smo dalje, pod jakim utiskom svih dešavanja za samo jedan dan. Obišle smo još par kvartova, i naletele na Pan shop. Pan je mešavina različitih biljaka umotana u list, koja izaziva halucinogena dejstva, a potpuno je legalna i predstavlja pravu turističku atrakciju. Morale smo to isprobati. Kupile smo par Pan-ova i krenule u hotel da se odmorimo i sumiramo utiske. Neću pisati o tome koliko je presmešno bilo, i kako je Pan delovao. Trebalo se dobro odmoriti to veče, pošto nas je sutradan čekao put brodom na Zanzibar, sa oko 2.000 crnaca. A tek tamo nismo mogle ni zamisliti šta nas je čekalo. O tome u sledećem blogu.
Ubrzo nam se pridružio mladi brači par, Švajcarkinja Ruth i njen muž, Zanzibarac Kamiš. Normalna stvar je ako sedite za stolom za osmoro, a restoran krcat, je da ljudi odmah pitaju da li je slobodno i pridruže vam se. Pošto je naša sledeća destinacija bila upravo Zanzibar, imali smo temu za ćaskanje. Odmah su nam rekli da je najpopularnije mest Nungwi, gde oni imaju kuću, a zatim i Kendwa. Mrak u Tanzaniji pada jako rano, već u pola 7, kao i u Keniji, a mi smo stigle oko 9. Nahranjene i iako umorne od puta, nije nam se dalo u sobu. Onda je Kamiš predložio da nas provede malo po klubovima, dok je trudna Ruth ipak otišla na spavanje.
Avantura je krenula. Kamiš nas je odveo u lokalni klub, u kojem nismo videle nijednog belog čoveka. Opet smo bile jedine belkinje među crncima. Kako smo ušle, odmah smo umrle od smeha. Klub izgleda kao svaki drugi u Srbiji iz 93-će, a i muzika je takva. Ne znam da li je tema te večeri bila takva, ali puštali su se hitovi iz devedestih. A onda je na binu izašla grupa igrača i igračica. Neviđen ples. Mislim da nijedna škola plesa u Srbiji ne može da te nauči tako da igraš. Onda nam je prišao pevač benda i pitao odakle smo. Rekle smo iz Srbije. „A, Nemanja Vidich“ prokomentarisao je. Interesantna stvar nam se dešavala tokom celog putovanja, da na pomen „iz Srbije smo“, odmah zauste Nemanja Vidić, valjda što je svetsko prvenstvo u Africi nedavno završeno, pa smo igrali sa Ganom, i onda su svi znali za naš tim. Elem, prevač je kratko ćaskao sa nama i vratio se na binu.
A onda, sa bine je počelo urlanje: Serbiaaaaaa, Serbiaaaaaa, welcome to Dar, come on everybody Serbiaaaaaa“. Mi u šoku. Ceo klub u nas gleda. „O, o, ajmo odavde, pali braćele“. Pokupile smo Kamiša i krenule dalje. Sreća naša pa je Kamiš bio sa nama, ko zna kako bi prošle, jer nije prijatno, tri bele devojke same, a i Tanzanija je nesigurna zemlja baš kao i Kenija. Obišle smo jos dva kluba sa Kamišom, ludo se izđuskale i krenule na spavanje.
Međutim, desilo se nešto neočekivano. Kamišu se nije spavalo i pitao nas je da li može sa nama u sobu da popijemo još po jedno piće. Naravno, pošto je bio ljubazan domaćin, nismo mogle da ga odbijemo, pa smo krenule put našeg hotela. Naša soba je bila mala, taman tri kreveta, mreže i naši koferi i smestili smo se nekako. Popili smo još jedno piće i onda je krenuo i on u hotel. Čim je izašao, pogledamo, zaboravio ključ od sobe. Imale smo broj telefona od Ruth, ali bilo je glupo u pola noći slati poruke, pa smo to ostavile za ujutru. Taman legle da spavamo, zvoni meni telefon.
„Hi Ruza, Ruth is speaking. I dont know whats happened tonight, but Kamish feel so bad, he came and he can not sleep..“ bla bla bla, povraćao je, loše mu je itd.
Mi u šoku. Ladno nas zove Ruth da nas pita šta smo radili kad mu je tako loše. Mi opet umremo od smeha, haos. I taman da zaustim da mu je ostao i ključ kod nas, prekine se veza.
Sutradan, nakon doručka, krenule smo u obilazak grada. Prvo što je trebalo da uradimo jeste da odemo do luke i kupimo karte za Zanzibar. Postoje dve vrste brodova koji prevoze putnike do Stonetown-a, glavnog grada, veliki brodovi, koji putuju skoro 4 sata, koji su jeftini, cena karte je oko 15 dolara, i kojim putuju samo crnci. Drugi brodovi su manji, daleko luksuzniji, putuju sat i po, i koštaju 35 dolara. Naravno da smo uzele veliki brod. Još jedna avantura. I tu na doku, ugledamo Kamiša i Ruth. Normalno se pozdravimo, vratimo čoveku ključ, i nastavimo dalje. „Vidimo se na Zanzibaru“ dobacimo, tek da znaju da mogu da nas očekuju.
Šetnja po Daru nas je dovela do botaničke bašte. Pročitale smo negde da je treba obavezno posetiti pa smo ušle unutra. I zaista, prelepo drveće, neobične biljke, baobabi, vrtovi, stvarno nešto božanstveno. Na putu kroz jedan od vrtova naletimo na grupu žena okupljenih oko jednog čoveka. Upoznamo se i oni nas zamole da im se pridružimo. Tu, u sred botaničke bašte u Daru, grupa žena je pokušavala da napravi nešto od svojih života i života svih žena u Tanzaniji. Kako su se spremali izbori, a žene po prvi put imale pravo glasa, htele su da naprave nevladinu organizaciju koja će se boriti za prava žena. Mi opet u šoku, šta nas snađe. U Tanzaniji poneka žena radi, kao i u svakoj drugoj većinom muslimanskoj zemlji, žene su u podređenom položaju. Ovih desetak je htelo da napravi nešto. Ponudile smo im pomoć.
„Jel znate kako se piše projekat?“,
„Ne znamo“
„Jel znate da koristite računar“
„Samo neke od nas“.
Objasnile smo im kako to otprilike funkcioniše u Evropi i uputile na sajtove koji mogu da im budu od koristi. Celo popodne smo provele sa njima, diskutujući o načinu života u Evropi i Africi, poredeći naše i njihove živote.
Bila sam dirnuta njihovim razmišljanjima, s obzirom da im je srednja škola neobavezna a i osnovnu tek poneka završi. Potpuno neobrazovane, u svetu u kojem apsolutno vladaju muškarci, bez podrške roditelja jer je najbitnije da se udaju, što pre, i tako im se skinu s vrata, bez podrške muževa, ove žene su pokušavale da se izbore za svoja prava, u parku Botaničke bašte. Neverovatno. I baš nas tri da naletimo na njih.
Krenule smo dalje, pod jakim utiskom svih dešavanja za samo jedan dan. Obišle smo još par kvartova, i naletele na Pan shop. Pan je mešavina različitih biljaka umotana u list, koja izaziva halucinogena dejstva, a potpuno je legalna i predstavlja pravu turističku atrakciju. Morale smo to isprobati. Kupile smo par Pan-ova i krenule u hotel da se odmorimo i sumiramo utiske. Neću pisati o tome koliko je presmešno bilo, i kako je Pan delovao. Trebalo se dobro odmoriti to veče, pošto nas je sutradan čekao put brodom na Zanzibar, sa oko 2.000 crnaca. A tek tamo nismo mogle ni zamisliti šta nas je čekalo. O tome u sledećem blogu.
Пријавите се на:
Постови (Atom)