Ubrzo nam se pridružio mladi brači par, Švajcarkinja Ruth i njen muž, Zanzibarac Kamiš. Normalna stvar je ako sedite za stolom za osmoro, a restoran krcat, je da ljudi odmah pitaju da li je slobodno i pridruže vam se. Pošto je naša sledeća destinacija bila upravo Zanzibar, imali smo temu za ćaskanje. Odmah su nam rekli da je najpopularnije mest Nungwi, gde oni imaju kuću, a zatim i Kendwa. Mrak u Tanzaniji pada jako rano, već u pola 7, kao i u Keniji, a mi smo stigle oko 9. Nahranjene i iako umorne od puta, nije nam se dalo u sobu. Onda je Kamiš predložio da nas provede malo po klubovima, dok je trudna Ruth ipak otišla na spavanje.
Avantura je krenula. Kamiš nas je odveo u lokalni klub, u kojem nismo videle nijednog belog čoveka. Opet smo bile jedine belkinje među crncima. Kako smo ušle, odmah smo umrle od smeha. Klub izgleda kao svaki drugi u Srbiji iz 93-će, a i muzika je takva. Ne znam da li je tema te večeri bila takva, ali puštali su se hitovi iz devedestih. A onda je na binu izašla grupa igrača i igračica. Neviđen ples. Mislim da nijedna škola plesa u Srbiji ne može da te nauči tako da igraš. Onda nam je prišao pevač benda i pitao odakle smo. Rekle smo iz Srbije. „A, Nemanja Vidich“ prokomentarisao je. Interesantna stvar nam se dešavala tokom celog putovanja, da na pomen „iz Srbije smo“, odmah zauste Nemanja Vidić, valjda što je svetsko prvenstvo u Africi nedavno završeno, pa smo igrali sa Ganom, i onda su svi znali za naš tim. Elem, prevač je kratko ćaskao sa nama i vratio se na binu.
A onda, sa bine je počelo urlanje: Serbiaaaaaa, Serbiaaaaaa, welcome to Dar, come on everybody Serbiaaaaaa“. Mi u šoku. Ceo klub u nas gleda. „O, o, ajmo odavde, pali braćele“. Pokupile smo Kamiša i krenule dalje. Sreća naša pa je Kamiš bio sa nama, ko zna kako bi prošle, jer nije prijatno, tri bele devojke same, a i Tanzanija je nesigurna zemlja baš kao i Kenija. Obišle smo jos dva kluba sa Kamišom, ludo se izđuskale i krenule na spavanje.
Međutim, desilo se nešto neočekivano. Kamišu se nije spavalo i pitao nas je da li može sa nama u sobu da popijemo još po jedno piće. Naravno, pošto je bio ljubazan domaćin, nismo mogle da ga odbijemo, pa smo krenule put našeg hotela. Naša soba je bila mala, taman tri kreveta, mreže i naši koferi i smestili smo se nekako. Popili smo još jedno piće i onda je krenuo i on u hotel. Čim je izašao, pogledamo, zaboravio ključ od sobe. Imale smo broj telefona od Ruth, ali bilo je glupo u pola noći slati poruke, pa smo to ostavile za ujutru. Taman legle da spavamo, zvoni meni telefon.
„Hi Ruza, Ruth is speaking. I dont know whats happened tonight, but Kamish feel so bad, he came and he can not sleep..“ bla bla bla, povraćao je, loše mu je itd.
Mi u šoku. Ladno nas zove Ruth da nas pita šta smo radili kad mu je tako loše. Mi opet umremo od smeha, haos. I taman da zaustim da mu je ostao i ključ kod nas, prekine se veza.
Sutradan, nakon doručka, krenule smo u obilazak grada. Prvo što je trebalo da uradimo jeste da odemo do luke i kupimo karte za Zanzibar. Postoje dve vrste brodova koji prevoze putnike do Stonetown-a, glavnog grada, veliki brodovi, koji putuju skoro 4 sata, koji su jeftini, cena karte je oko 15 dolara, i kojim putuju samo crnci. Drugi brodovi su manji, daleko luksuzniji, putuju sat i po, i koštaju 35 dolara. Naravno da smo uzele veliki brod. Još jedna avantura. I tu na doku, ugledamo Kamiša i Ruth. Normalno se pozdravimo, vratimo čoveku ključ, i nastavimo dalje. „Vidimo se na Zanzibaru“ dobacimo, tek da znaju da mogu da nas očekuju.
Šetnja po Daru nas je dovela do botaničke bašte. Pročitale smo negde da je treba obavezno posetiti pa smo ušle unutra. I zaista, prelepo drveće, neobične biljke, baobabi, vrtovi, stvarno nešto božanstveno. Na putu kroz jedan od vrtova naletimo na grupu žena okupljenih oko jednog čoveka. Upoznamo se i oni nas zamole da im se pridružimo. Tu, u sred botaničke bašte u Daru, grupa žena je pokušavala da napravi nešto od svojih života i života svih žena u Tanzaniji. Kako su se spremali izbori, a žene po prvi put imale pravo glasa, htele su da naprave nevladinu organizaciju koja će se boriti za prava žena. Mi opet u šoku, šta nas snađe. U Tanzaniji poneka žena radi, kao i u svakoj drugoj većinom muslimanskoj zemlji, žene su u podređenom položaju. Ovih desetak je htelo da napravi nešto. Ponudile smo im pomoć.
„Jel znate kako se piše projekat?“,
„Ne znamo“
„Jel znate da koristite računar“
„Samo neke od nas“.
Objasnile smo im kako to otprilike funkcioniše u Evropi i uputile na sajtove koji mogu da im budu od koristi. Celo popodne smo provele sa njima, diskutujući o načinu života u Evropi i Africi, poredeći naše i njihove živote.
Bila sam dirnuta njihovim razmišljanjima, s obzirom da im je srednja škola neobavezna a i osnovnu tek poneka završi. Potpuno neobrazovane, u svetu u kojem apsolutno vladaju muškarci, bez podrške roditelja jer je najbitnije da se udaju, što pre, i tako im se skinu s vrata, bez podrške muževa, ove žene su pokušavale da se izbore za svoja prava, u parku Botaničke bašte. Neverovatno. I baš nas tri da naletimo na njih.
Krenule smo dalje, pod jakim utiskom svih dešavanja za samo jedan dan. Obišle smo još par kvartova, i naletele na Pan shop. Pan je mešavina različitih biljaka umotana u list, koja izaziva halucinogena dejstva, a potpuno je legalna i predstavlja pravu turističku atrakciju. Morale smo to isprobati. Kupile smo par Pan-ova i krenule u hotel da se odmorimo i sumiramo utiske. Neću pisati o tome koliko je presmešno bilo, i kako je Pan delovao. Trebalo se dobro odmoriti to veče, pošto nas je sutradan čekao put brodom na Zanzibar, sa oko 2.000 crnaca. A tek tamo nismo mogle ni zamisliti šta nas je čekalo. O tome u sledećem blogu.
Нема коментара:
Постави коментар