Jutro uvek
svane.
Mrak. Mrak
šiba napolju, dok tutnji tišina pored.
Zvezde
sijaju na nebu svom svojom snagom.
I dok mi se pogled gubi negde daleko, patim i čeznem
da ti kažem sve ono što me preplavljuje.
A reči su
nepoželjne mnogo puta. I nemaju odjek. Zagube se negde u mraku, i pretvore u
muk.
Tutnji
tišina. Tutnji ko moje srce čije otkucaje jedino čujem u ovom mraku.
Zaustila bih
nešto da kažem, no bunt mi neda. Roje se misli ko rokenrol u mojoj glavi, pa bi
napolje, ali sreća pa umem da stisnem zube.
Jer, šta mi
drugo preostaje u ovom mraku, nego da stisnem zube, umirim srce, oslušnem ovu tišinu
i zatvorim oči. I sačekam jutro da svane.
Sunce sija
jače od zvezda. I jutro uvek svane. Jedva čekam da se probudim.
