Jutro uvek svane

Jutro uvek svane.

                               

Mrak. Mrak šiba napolju, dok tutnji tišina pored.

Zvezde sijaju na nebu svom svojom snagom.

I dok mi se pogled gubi negde daleko, patim i čeznem da ti kažem sve ono što me preplavljuje.

A reči su nepoželjne mnogo puta. I nemaju odjek. Zagube se negde u mraku, i pretvore u muk.

Tutnji tišina. Tutnji ko moje srce čije otkucaje jedino čujem u ovom mraku.

Zaustila bih nešto da kažem, no bunt mi neda. Roje se misli ko rokenrol u mojoj glavi, pa bi napolje, ali sreća pa umem da stisnem zube.

Jer, šta mi drugo preostaje u ovom mraku, nego da stisnem zube, umirim srce, oslušnem ovu tišinu i zatvorim oči. I sačekam jutro da svane.

Sunce sija jače od zvezda. I jutro uvek svane. Jedva čekam da se probudim.