Dok je nama trača i tuđih života, naši prazni će biti divota

Inspirisana tekstom Šaputaice,  Šta ti je to trebalo? Šta bi ti falilo? http://shaputalica.rs/sta-ti-je-to-trebalo-sta-bi-ti-falilo ovaj tekst je posvećen svim ljudima koji itekako vole da zabadaju noseve u tuđe živote.

Trač i ogovaranje kao pojmovi su toliko stari koliko i ovaj svet. Tračevi nikog ne zanimaju a svi bi da ih čuju.

Davno u nekoj seriji čuh jednu rečenicu koja kaže: ako želiš da nešto o nekome, dođe do svakoga, odaberi one koji najviše tračare i obavezno im naglasi-da ostane među nama, tada sigurno dolazi do najvećeg broja ljudi. To su tračevi sa namerom. No, ovi bez namere su meni zanimljiviji. Ovi što se pričaju a koji se zovu ogovaranje, u nedostatku priče o svom životu.

Tračevima i ogovaranjem se bave sve osobe. Postoje oni strogo poverljivi tračevi, koji se kazuju osobama od poverenja, podele informacija radi, a i oni koji su poželjni za deljenje, bez ikakvih organičenja.

Ljudi u Srbiji odvajkada tračaju i ogovaraju. Pored tih namernih i nenamernih, tračeve delim i po istinosti: -oni istiniti tračevi kad je kao sve sto posto istina, i bitno je podeliti, prepričati da se raširi, da svak čuje i zna, jer je to društveno korisna akcija; -neistiniti, kad je bitno ogovarati tračanja radi, daj da se ima tema, jer o svom životu ionako nemamo ništa za ispričati, toliko je mali i mizeran takoreći nezanimljiv, da to ni tu osobu-tračaru ne zanima

Dalje ih možemo podeliti po količini gnušanja: -Ogavni-oni tračevi kojih se osoba-tračara gnuša, jer sam bog zna koliki je anđeo, i koliko je život osobe-tračare savršen, i oni počinju sa zamisli molim te, gnušam se od te priče....-Manje ogavni-ne gnuša se osoba-tračara, ali se podsmeva, iščuđava jer ona, osoba-tračara zaboga tako nešto nikad ne bi uradila; -zluradi-količina zla i zlonamernosti je proporcionalna količini pljuvačine.

Tračeve možete proveriti, pre nego što ih plasirate, deleći osnovni info sa najpouzdanijim osobama-tračarama koje sve znaju, ili pak možete da ih pljusnete odmah u etar. Bez provere, jer to onda nije više tako masno kako bi inače bilo da se proveri; nenamerni,bez namere, jer izem ti ja taj trač sa namerom; bez obraza, jer što bi pa obraz uopšte i dolazio u obzir, a obraz i obzir su ruku pod ruku nebitni jer što bismo se obazirali na tuđe emocije, ljudskost pak, ili posledice trača; bez cilja, jer svi besciljno tračare; bez emocije, jer šta ja pa imam da se osvrćem na emocije drugih meni znanih ljudi, aj kad opletem neznane, no ovi znani su mi draži, njih je još ljepše oplesti;

I tako dalje i tako bliže, u sivilu svakodnevnog malog dosadnog nezanimljivog života, kada je uvek lakše baviti se drugima nego sobom, jer od same sebi je osobi-tračari muka, šire se tračevi, ovi ili oni, koji avaj uvek dođu do glavnih glumaca. Jer, zaklela se zemlja raju da se sve tajne odaju. Znaš šta, oni/one su ovakve ili oankve, evo zamisli ti to molim te, evo moja drugarica od drugarice čija je tetka sestra od strica mojoj ujni a njena opet rođaka mom bratu od strine najbliži rod...

Da se razumemo, trač i ogovaranje su zdravi. Prepričavajte, ogovarajte, nema problema.

I desilo se to i meni i mojoj prijateljici i još jednoj, i još jednom prijatelju, i još jednom.

Sve samo zato što, baš kako Šaputalica kaže u svom tekstu, što mislimo da imamo pravo da sami donosimo odluke o svom životu,  što mislimo da znamo šta je ispravno za nas, što imamo pravo na sopstvene greške, sopstveni život, tugu, radost, sreću, kajanje, grižu savesti, zadovoljstvo, orgazam, pijanstvo, celibat, apstinenciju, veru, večeru; što imamo pravo da odlučimo šta ćemo sa našim mozgovima, dupetima, sisama, kućama, sudovima, ugaonom garniturom, partnerima, momcima, ljubavnicima, decama, životinjama, roditeljima, prijateljima, knjigama, letovanjima, karijerom...

Što znamo ko smo, šta smo i zašto smo, što se ne uklapamo mi provincijalci u te provincijske malograđanske okvire. Što živimo i puštamo i druge da žive. Što smo hijerahija. I što to potenciramo. Zato što imamo pravo da mislimo tako o sebi, o nama. I što širimo čarobnu energiju, jer imamo pravo da mislimo da je imamo i šririmo. Što pričamo o sebi, o nama, među nama, i jedino sa nama o nama, ne o drugima, niti sa drugima o nama. Što se slikamo i šerujemo slike i trenutke koje provodimo zajedno, ne mareći za druge, jer je nama dobro. Jer nam je život lep.

A vama dragi moji? Koliko je vama dobro?

Za kraj, divna peoma...pročitajte

Reče mi jedan čoek

na jednom mestu,

kod jednog čoeka,

jednu stvar,

ne mogu ti reći đe,

odma' bi se setio koji je.

Taman se dan od noći odvajao,

kad ono,

no je bolje da ne znamo ni ja ni ti za ovo,

i đe ti bijag počeo pričat,

taman u cik zore,

a zove neko po imenu ta i ta,

dođe tu i tu,

u tome u čemu si,

te ja iz onijeg stopa,

ja s ove bande, on s one,

ojd, ojd, ojd, bolj, bolj, bolj,

kad imam koga i viđet.

Samo ja ovo s tobom,

da ostane među nama,

kažem ti ko tebe,

ovo ti pričam s ovu stranu vrata,

to znamo ja i ti i crna zemlja,

to nije da rečeš ko bilo i o čemu bilo,

…..

nemo me ništa zapitkivat,

nijesam ti smio ni ovoliko.