Ivan Klajn će se prevrnuti kad bude video kako pišete Milenialsi bez
j, a u srpskom jeziku se piše milenijum a ne milenium, gospodo marketari, pi-arovi,
novinari! Ni za veliko slovo nisam sigurna stoga apelujem da nam razjasni, da
li da poštujemo srpski pravopis koji kaže da sve treba transkriptovati (učili
me najbolji lektori, pozdrav redakcijo, prepoznaćeš se već) ili ne.
Što volimo da dižemo dževu oko “novopečenih” termina, koji su u svetu
već opisani, izbukani, tokom prethodne dve godine a kod nas eto stigli ovog
januara (sa akcentom na ovog). Piše se o milenijalsima, plaše nas
milenijalsima, upozoravaju na njih, a zaboravljaju da je u našoj lepoj zemlji
međ šljivama, sve tako jednostavno. Mogu, na primer, na prste da nabrojim
milenijalse u mojoj zgradi, i svakog znam napamet. Nisu uopšte tako strašni. I
nećete mene izuzeti iz te ciljne grupe gospodo draga, ne, ne, nedam da mi za
godinicu/dve pobegne prekul ciljna grupa, a uvek mogu bratanici od 16 ljeta, da
kažem “alo mala, u istom smo rangu ti i ja, devojko!”.
Piše se i priča mnogo ovih dana o milenijaslima. Hajde da uozbiljim
priču, iako ste navikli da ovde čitate uglavnom neozbiljne tesktove o izlascima
i putovanjima, no koga to još zanima kad imperija milenijalsa napada.
Čitam, o milenijalsima se ništa ne zna. Tajna imperija te skupine
napada, a debelo su se zamotali u plašt tajanstvenosti. I u redu je ako Huffington post piše decembra 2014 pa marta 2015 o stotinama miliona milenijalsa
u Americi, ko će to istražiti; američki živalj se skupio od kojekude, ne
komunicira, radi po vazdan zarađujući novce da plati poreze, dva do tri automobila
u dvorištu, i ostvari san-motorom uzduž i popreko po amerikačkim zemljama.
No, u Srbiji je, mišljenja sam, sve vrlo jednostavno. Kako za kompanije,
tako i za nas marketare raspoređene po agencijama, medijima, sektorima
marketinga i komunikacija.
Svaka ozbiljna kompanija koja u Srbiji troši i ima budžetske linije
opredeljene za marketing spending, a oni koji budžetiraju iste znaju o čemu
govorim, itekako ulaže u istraživanje ciljne grupe kojoj se obraća. Što na
globalnom nivou, tako i na lokalnom. Postoje u Srbiji veoma ozbiljne agencije,
kreativne, digitalne, marketing, advertajzing, plening, bajing, koje imaju
ozbiljne alate i tulove za prikupljanje podataka o istim. Čitave sektore imaju,
koji se bave strategijom, i usmeravaju komunikaciju te pažljivo planiraju kome
se obraćaju, kakvi su to potrošači, bivši, sadašnji, budući. Postoje ozbiljne medijske kuće koje znaju sve svoje čitaoce, gledaoce, posetioce,
napamet. Šta jedu, šta piju, kad ne spavaju, kuda idu ljudi kao ja...Tim pre mi tolika buka nije jasna.
Nije ništa novo da se javlja smena naziva generacija pa je najveći
izazov onomad bio skupina zvana Jang adalts (Young adults), pa su sad Milenijalsi
(Millennials). Ali čemu tolika buka, kad buka nije u modi,
to se sve vreme pitam. Milenijalsi napadaju, ništa o njima ne znamo, ima ih
toliko u Srbiji, svi ćemo dizginemo u vodu, svi ćemo pogrešno potrošiti novce,
ili manje zaraditi, nije važno gde živimo, jer oni tamo negde u svetu troše,
oni su pejabl. I tako dalje, bliže nikako…Još se pitam, zašto se toliko
potencira na tome da treba zaboraviti gde živimo. Uvek su kulturološke razlike,
razlike u BDPu, životnom standardu, razvijenosti zemlje, uticale na različito
ponašanje sličnih ili istih ciljnih grupa.
I o da, dragi moji, moram da vas razočaram, pa mi itekako živimo u Srbiji.
I kada se proizvod proizvodi, plasira i prodaje, i pravi prodajna,
distributivna, i promotivna strategija, svi znamo kome se obraćamo. U Srbiji,
svi znamo ko donosi odluke o kupovini, kako razmišljaju milenijalsi i njihovi
roditelji, kod kojih žive, u većini slučajeva do prelaska u sledeću ciljnu
grupu.
Znamo i koliko ih ima, koliko dugo studiraju, i da u radni odnos na
žalost stupaju tek nakon 25 godine, Zavod za zapošljavanje ima podatke o
nezaposlenosti istih. Znamo kakav je studentski život, život srednjoškolaca, koliko
putuju, izdvajaju na odeću, obuću, gedžete, kafiće i cigare.
Ako nam fali podataka, pitajmo banke koliko kredita je uzeto u 2015
godini, i ko ih je uzeo, i kojih-stambenih, ovih, onih. Zapanjili bismo se kada
bismo videli koliko su penzioneri u Srbiji
najvernija potrošačka skupina, jer jedini, još uvek, imaju zagarantovana
redovna primanja, i često milenijalse i njihove roditelje izdržavaju, ili
pomažu u kućnom budžetu.
Pitajmo automobilsku industriju koliko milenijalsa, i njihovih
roditelja, je kupilo automobil u 2015. Uzmimo prosečnu potrošačku korpu u
obzir, a sigurna sam da kada bi se računao prosek prihoda milenijalsa, (namerno
kažem prihod a ne primanja jer mnogi dobijaju džeparac od roditelja do
tridesete) ne bi prešao 350 evra. Pejabl, potrošabl, veoma kreditno sposobni za
stambenjak.
Kad zbrojimo sve ove podatke, sve milenijalse u Srbiji na jednu gomilu,
a i ta brojka postoji kao statistički podatak, ispada da milenijalsi u Srbiji i
nisu tako strašni, nisu neobjašnjiva sila koja se pojavljuje i troši nemilice.
Na žalost ne troši, niti će, bar ne u skorije vreme. A ne bleji ni na internetu. 57% ljudi u Srbiji koristi
internet, prema straživanju od pre dva dana, imate na www.novaenergija.net
(Masmi istraživanje).
Kad sklopimo sve ove kockice, dobićemo jednu lepu sliku ciljne grupe
15-35 godina o tim milenijalsima, zovite je kako hoćete, njihovim roditeljima, babama
i dedama penzionerima, a bez njih se ne može u Srbiji, jer ko finansira,
određuje pravila o kupovini.
Pa ćemo onda videti jednu strašnu istinu, sviđala se ona nama ili ne; videćemo
da je na kraju Žika Šarenica bog otac kontenta kinga, i dalje. Bar još dve
godine, prema mojoj proceni, te prema informacijama da se budžeti u Srbiji za
digitalno oglašavanje smanjuju u 2016. Baj d vej, čovek godinama jedino što ume i zna
da radi jeste da pravi dobar sadržaj, perdone mua, kontent, i da ga dobro
proda. Eee, rođaci, kako bismo svi voleli da trajemo toliko dugo,
imamo stalnu ciljnu grupu koja upija naš kontent kao taj Žika.
A ako nema para u Srbiji za ovakvo istraživanje, kako to obično biva u
našoj lepoj zemlji međ šljivama, sve ovo možete saznati i ako odete kod moje
komšinice Slobodanke. Verujte mi na reč, komšinica Slobodanka sve zna o svakome
u našoj ulici, a uzorak je reprezentativan: ko radi, ko ne radi, kolko ih ima
po kućama, kojih godina, ko koliku platu ima, ko je ostavio roditelje i zavio
ih u crno a otac mu onoliku kuću napravio, a žena ga odvojila od roditelja; ko
dere babu za penziju, a ko se grebe o očevu bednu platu provincijsku, ko živi
sa svekrvom, dva tinejdžera i jednim studentom od 35.000 mesečno, sam bog zna
kako, a ko krade internet od komšije Bude, i ko mrdnuo dalje od mamine suknje
nije. Ona bi opisala detaljno svakog milenijalsa i dala sve potrebne podatke o
kretanju, navikama, preferencijama a najbitnije, da nemaju ni cvonjka.
Mentalitet našeg življa. Bolje time da se bavimo. Proteći će još dosta vode našim rekama, gostiju i kontenta u
Žikinoj šarenici, dok milenijalsi baš ti i takvi, o kojima piše Huffington post, ne stignu u naše krajeve.
U redu je pripremati se za budućnost. Menjati se. Biti spreman na
promene. Ali mnogo je važnije da ljudi u Srbiji koji se bave marketingom nauče
da nazivaju stvari pravim imenom, i da ne zatvaraju oči pred realnošću. A milenijalsi
belosvetski ovim našima pevaju onu Tominu
“jer ti i ja, dva smo sveta
različita. Jer ti i ja, ko to zna, ko to zna”.
Нема коментара:
Постави коментар