Inspirisana tekstom Šaputaice, Šta ti je to trebalo? Šta bi ti falilo? http://shaputalica.rs/sta-ti-je-to-trebalo-sta-bi-ti-falilo
ovaj tekst je posvećen svim ljudima koji itekako vole da zabadaju
noseve u tuđe živote.
Trač i ogovaranje kao pojmovi su toliko stari
koliko i ovaj svet. Tračevi nikog ne zanimaju a svi bi da ih čuju.
Davno u nekoj seriji čuh jednu rečenicu koja
kaže: ako želiš da nešto o nekome, dođe do svakoga, odaberi one koji najviše
tračare i obavezno im naglasi-da ostane među nama, tada sigurno dolazi do
najvećeg broja ljudi. To su tračevi sa namerom. No, ovi bez namere su meni
zanimljiviji. Ovi što se pričaju a koji se zovu ogovaranje, u nedostatku priče
o svom životu.
Tračevima i ogovaranjem se bave sve osobe. Postoje
oni strogo poverljivi tračevi, koji se kazuju osobama od poverenja, podele
informacija radi, a i oni koji su poželjni za deljenje, bez ikakvih
organičenja.
Ljudi u Srbiji odvajkada tračaju i ogovaraju. Pored
tih namernih i nenamernih, tračeve delim i po istinosti: -oni istiniti tračevi
kad je kao sve sto posto istina, i bitno je podeliti, prepričati da se raširi,
da svak čuje i zna, jer je to društveno korisna akcija; -neistiniti, kad je
bitno ogovarati tračanja radi, daj da se ima tema, jer o svom životu ionako
nemamo ništa za ispričati, toliko je mali i mizeran takoreći nezanimljiv, da to
ni tu osobu-tračaru ne zanima
Dalje ih možemo podeliti po količini gnušanja: -Ogavni-oni
tračevi kojih se osoba-tračara gnuša, jer sam bog zna koliki je anđeo, i
koliko je život osobe-tračare savršen, i oni počinju sa zamisli molim te,
gnušam se od te priče....-Manje ogavni-ne gnuša se osoba-tračara, ali se
podsmeva, iščuđava jer ona, osoba-tračara zaboga tako nešto nikad ne bi uradila;
-zluradi-količina zla i zlonamernosti je proporcionalna količini pljuvačine.
Tračeve možete proveriti, pre nego što ih
plasirate, deleći osnovni info sa najpouzdanijim osobama-tračarama koje sve
znaju, ili pak možete da ih pljusnete odmah u etar. Bez provere, jer to onda
nije više tako masno kako bi inače bilo da se proveri; nenamerni,bez namere,
jer izem ti ja taj trač sa namerom; bez obraza, jer što bi pa obraz uopšte i
dolazio u obzir, a obraz i obzir su ruku pod ruku nebitni jer što bismo se
obazirali na tuđe emocije, ljudskost pak, ili posledice trača; bez cilja, jer svi
besciljno tračare; bez emocije, jer šta ja pa imam da se osvrćem na emocije
drugih meni znanih ljudi, aj kad opletem neznane, no ovi znani su mi draži,
njih je još ljepše oplesti;
I tako dalje i tako bliže, u sivilu svakodnevnog
malog dosadnog nezanimljivog života, kada je uvek lakše baviti se drugima nego
sobom, jer od same sebi je osobi-tračari muka, šire se tračevi, ovi ili oni,
koji avaj uvek dođu do glavnih glumaca. Jer, zaklela se zemlja raju da se sve
tajne odaju. Znaš šta, oni/one su ovakve ili oankve, evo zamisli ti to molim
te, evo moja drugarica od drugarice čija je tetka sestra od strica mojoj ujni a
njena opet rođaka mom bratu od strine najbliži rod...
Da se razumemo, trač i ogovaranje su zdravi. Prepričavajte,
ogovarajte, nema problema.
I desilo se to i meni i mojoj prijateljici i još
jednoj, i još jednom prijatelju, i još jednom.
Sve samo zato što, baš kako Šaputalica kaže u
svom tekstu, što mislimo da imamo pravo da sami donosimo odluke o svom
životu, što mislimo da znamo šta je
ispravno za nas, što imamo pravo na sopstvene greške, sopstveni život, tugu, radost, sreću, kajanje, grižu savesti,
zadovoljstvo, orgazam, pijanstvo, celibat, apstinenciju, veru, večeru; što
imamo pravo da odlučimo šta ćemo sa našim mozgovima, dupetima, sisama, kućama,
sudovima, ugaonom garniturom, partnerima, momcima, ljubavnicima, decama,
životinjama, roditeljima, prijateljima, knjigama, letovanjima, karijerom...
Što znamo ko smo, šta smo i zašto smo, što se ne
uklapamo mi provincijalci u te provincijske malograđanske okvire. Što živimo i
puštamo i druge da žive. Što smo hijerahija. I što to potenciramo. Zato što imamo pravo da mislimo tako o sebi, o
nama. I što širimo čarobnu energiju, jer imamo pravo da mislimo da je imamo i
šririmo. Što pričamo o sebi, o nama, među nama, i jedino sa nama o nama, ne o
drugima, niti sa drugima o nama. Što se slikamo i šerujemo slike i trenutke
koje provodimo zajedno, ne mareći za druge, jer je nama dobro. Jer nam je život
lep.
A vama dragi moji? Koliko je vama dobro?
Za kraj, divna peoma...pročitajte
Reče mi jedan čoek
na jednom mestu,
kod jednog
čoeka,
jednu stvar,
ne mogu ti reći
đe,
odma' bi se
setio koji je.
Taman se dan od noći odvajao,
kad ono,
no je bolje
da ne znamo ni ja ni ti za ovo,
i đe ti bijag
počeo pričat,
taman u cik
zore,
a zove neko
po imenu ta i ta,
dođe tu i tu,
u tome u čemu
si,
te ja iz
onijeg stopa,
ja s ove
bande, on s one,
ojd, ojd,
ojd, bolj, bolj, bolj,
kad imam koga
i viđet.
Samo ja ovo s
tobom,
da ostane
među nama,
kažem ti ko
tebe,
ovo ti pričam
s ovu stranu vrata,
to znamo ja i
ti i crna zemlja,
to nije da
rečeš ko bilo i o čemu bilo,
…..
nemo me ništa zapitkivat,
nijesam ti smio ni ovoliko.
