Druže TITO više ti se ne kunemo

Polagala sam tu zakletvu i bila sam pionir. Mada, kao unuka Srbina iz centralne Bosne koji se borio na strani kralja u Drugom svetskom ratu, komunisti mi nikad nisu bili bliski. Po ideologiji. A ni po razmišljanjima. No, danas je Dan mladosti. Sećam da smo svakog 25.maja imali priredbu u školi. Kao najbolji đak, recitovala sam na istoj, a neretko i vodila događaj. Deda bi vazda pljuvao čoveka, dan, događaj ali i priredbu i mene.

Sad kad su prošle godine, dede više nema, ali shvatam koliko je bio u pravu. Ceo taj poredak je bio smejurija i čista dekadencija. A ja ne mogu a da se ne zapitam kako je moguće da mašinbravar iz hrvatskog Zagorja besprekorno svira klavir, govori nekoliko svetskih jezika, ima manire dostojne jednog aristokrate? Ko je zaista bio Josip Broz Tito?

Zvanična biografija kaže da je Josip Broz rođen u Kumrovcu na Sutli 7. Maja 1892. godine kao sedmo od petnaestoro dece roditelja Franceka i Marije Broz, rođene Javeršek. Mali „nesporazum“ oko tog biografskog podatka, s obzirom na to da se Titov rođendan slavi 25. maja, objasnili su njegovi biografi činjenicom da je Josip Broz za vreme svoga dugogodišnjeg revolucionarnog rada bio prisiljen da se služi lažnim papirima i dokumentima, pa je tako i u jednom vojničkom dokumentu austro-ugarske vojske zapisao da je rođen 25. maja. Rođendan je ostao, pa ni sam Tito nije želeo da se taj datum menja kad ga je narod već prihvatio. Josip Broz je mnoge dane detinjstva proveo kod dede Martina preko Sutle, gde je odlično naučio slovenački, zbog čega je imao poteškoća kada je pošao u hrvatsku osnovnu školu. Njegovi biografi veruju da je to bio razlog njegovih pogrešaka.

Pitanje Titovog porekla nije mučilo samo ovdašnje novinare i autore, nego i tajne službe pojedinih zemalja. Zahvaljujući mom kolegi Miloradu, saznala sam da su se zapravo cela Evropa i Amerika svojevremeno bavile tim pitanjem. Izveštaji američkih agenata s terena pokazuju ono što smo i sami znali, da je Jugoslavija bila poprište pravog špijunskog rata. S obzirom da je sadržaj dokumenta jako zanimljiv, preneću najinteresantije delove koji su objavljeni u prošlom broju Novog magazina.

Dokument koji je je izradila Nacionalna bezbednosna agencija NSA ( mnogo moćnija od CIA) i koji nosi datum „proleće 1980. godine“, samo nekoliko nedelja pre smrti Josipa Broza Dokument na šest gusto kucanih stranica ima provokativni naziv: „Da li je jugoslovenski predsednik Tito zaista Jugosloven?“.

Zanimljiva su DVA zaključka američkih službi:

Prvo, Tito sigurno nije bio ni Hrvat ni Slovenac, već verovatno Rus ili Poljak. Drugo, ne bi se trebalo dalje baviti njegovim poreklom jer se pokazao kao više nego uspešan državnik– ko god da je zaista Tito bio.
Američka tajna služba NSA do ovih zaključaka došla je na vrlo neobičan način. Nisu tragali za tajnim dokumentima, prepravljenim krštenicama i prijateljima iz detinjstva, već su analizirali Titove govore i jezičke greške koje je pravio. „Srpskohrvatski nije Titov maternji jezik“, zaključak je američkih stručnjaka koji su se bavili i analiziranjem njegovog „stranog akcenta“.

Ali, krenimo redom. Kao baza za istraživanje NSA je uzela Titove govore iz 1977. godine. Analizirane su fonološke i morfološke karakteristike njegovog govora koje ne mogu da budu objašnjene njegovom starošću ili gubitkom funkcija. Uopšteno govoreći, lingvisti imaju stanovište da svaki jezik ima jedinstvenu fonologiju I da postoje određeni glasovi koji se izgovaraju samo u nekom od jezika. U izveštaju se posebna pažnja posvećuje fenomenu palatalizacije, odnosno umekšavanja suglasnika.

„Nekoliko slovenskih jezika ima u sebi odlike palatalizacije – termin koji se koristi da se opiše „omekšavanje“ suglasnika koje postoji u ruskom i poljskom jeziku. Kada se pojedini suglasnik izgovara jezik se nalazi u takvom položaju da proizvodi zvuk sličan mekom „j“. Kada neko ko kao maternji jezik nauči palatalizaciju, odnosno umekšavanje, on ima tendenciju da umekšava određene suglasnike i u „jeziku koji je naučio“, navodi se u izveštaju, gde se potom svi slovenski jezici dele u tri grupe prema stepenu palatalizacije: aktivna palatalizacija (ruski, beloruski, poljski, lužičko-srpski, istočni dijalekti bugarskog), blaga palatalizacija (ukrajinski, češki, slovački i bugarski) bez palatalizacije (srpskohrvatski, slovenački, makedonski)...Kako bi se shvatilo o čemu se govori, u dokumentu se daje jednostavan primer: reč „mani“ (imperativ od manuti) i „manji“.

Neko ko je rođen u Rusiji ili Poljskoj obe reči bi izgovorio na isti način, umekšavajući „n“koje se nalazi ispred „i“. „To je način na koji je Tito govorio srpskohrvatski“, poentiraju američki stručnjaci. U narednih nekoliko paragrafa u dokumentu se detaljno, reč po reč, analiziraju primeri gde je Tito u svojim govorima umekšavao određene suglasnike.

Interesantno je da je Dragoljub Draža Mihailović, gerilski lider iz Drugog svetskog rata, posle susreta sa Titom 19. Septembra 1941. godine, bio ubeđen da je on bio Rus.

Osim fonetskih propusta, Tito je pravio i morfološke greške. Tokom govora koji su analizirani, pogrešno je izgovorio sledeće reči:
„Sa domaćinama“ umesto „sa domaćinima“;
„Između dvije zemalja“ umesto „ između dvije zemlje“;
„U razgovorim“ umesto „u razgovorima“;
„Došlo su do izražaja podudarna gledišta“ umesto “došla su do izražaja podudarna gledišta“;
„Mogućno“ umesto „moguće“;
„Nebezbednost“ umesto „bezbednost.

Ali onda dolazi pitanje: Ko je bio TITO?

Sudeći prema zvaničnoj biografiji Josip Broz (Tito je njegovo partijsko ime) rođen je u Kumrovcu, u blizini Zagreba, 25. maja 1892. godine. Završio je za bravara i radio kao metalski radnik u Zagrebu, Sloveniji, Čehoslovačkoj, Austriji i Nemačkoj. Tokom Prvog svetskog rata borio se na strani Austrougarske vojske na Karpatima, gde je ranjen, a potom i uhapšen od strane ruske vojske u proleće 1915. godine. Dve godine kasnije revolucionari su ga oslobodili iz zatvora i on se pridružio Crvenoj armiji.
U Jugoslaviju se vratio 1920. godine i odmah se priključio Komunističkoj partiji. Nastavio je da radi kao metalski radnik, ali je zbog revolucionarnih aktivnosti često dolazio u sukob s vlastima i nekoliko puta je hapšen. Godine 1928. osuđen je na petogodišnju kaznu zatvora koju je odležao u Mariboru I Lepoglavi. Godine 1934, nedugo pošto je oslobođen, Broz je krenuo sa ilegalnim radom i tada je počeo da koristi pseudonim Tito. Postao je veoma aktivan u Komunističkoj partiji i 1935. godine prisustvovao je Sedmom kongresu Kominterne kao član jugoslovenske delegacije. Ilegalno se vratio u Jugoslaviju 1936, a već 1937. postavljen je za generalnog sekretara Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije.

Pod njegovim vođstvom Komunistička partija se konsolidovala, što im je omogućilo da vode otpor protiv okupacionih snaga tokom Drugog svetskog rata. Četvrtog jula 1941. godine doneta je odluka da se krene sa oružanim ustankom. Tito je vodio ustanak i 29. novembra 1943. Godine uzabran je za predsednika Nacionalnog komiteta za oslobađanje Jugoslavije i za maršala Jugoslavije. Posle rata Tito je nastavio da vodi zemlju kao predsednik Jugoslavije.

Imajući na umu sve ovo, logično je zaključiti da je neki ne-Jugosloven, verovatno Rus ili Poljak, preuzeo Titov identitet. Ta akcija izvedena je pre Drugog svetskog rata, zato što je već 1941. godine Mihailović primetio Titov čudan izgovor. Najverovatnije je do promene identiteta došlo kasnih tridesetih, kada je Tito još uvek bio relativno nepoznat. Iako sadašnji Tito nije originalni jednostavna činjenica da Tito nije pravi Josip Broz rođen 1892. godine mogla bi imati neki značaj. Pre svega, Tito je možda mnogo mlađi nego što mislimo. Drugo, i verovatno još važnije, Titovim ne-jugoslovenskim poreklom može se objasniti njegova neutralnost i uspeh u odnosima sa različitim etničkim grupama u Jugoslaviji“. Američki izveštaj iz 1980. godine završava se proročkom rečenicom čije rezultate već znamo: „Ostaje nam da vidimo da li će oni koji će ga naslediti biti isto tako uspešni“.

Ja im sve verujem. Vazda sam se ložila na te tajne afere, špijunske poduhvate i zavere svetskih razmera.

*deo teksta je prenet iz Novog magazina, autora Milorada Ivanovića, a poverljiva dokumenta su dobijena na osnovu našeg zahteva o dostupnosti informacija

Narodnjaci, nekad i sad

Čega sve možeš da se naslušaš dok se vozis taksijem, majko rođena. Gore nego u gradskom prevozu. Jednom sam u sedamnaestici u pola 10 ujutru slušala neki teški narodnjak. Ali u taksiju pre neki dan, želje, čestitke i pozdravi, slušam i pitam se sa kog Marsa su pali ti ljudi. Ni ovi što naručuju, ni ovi što puštaju a tek ovi koji voze. O tim koji su ih pisali da ne govorim.

Prva pesma koju sam zakačila je bila neka u kojoj su se spominjale farmerice, pa sam tražila na netu tekst te nađoh da je u pitanju Selma B. :

Daj, ne foliraj, daj, ne miniraj
atmosferu, partybreakeru
popij koju kap i opusti se
pa kraj mene lijepo smjesti se

Kao dezert dolazim ti ja
da te sladim sve do jutra
Tvoje mi farmerice sapcu, moje milo
da ti ovako dobro dugo nije bilo
da ti jako, jako godi to
taj put u nepoznato

I tako dalje, sačuvaj me bože.
Onda je neki tip zavijao i spominjao neko đubre, kad ono mlađani Rokvić, jedva sam našla pesmu:

Jos uvek mi nije dobro kad je vidim ja
Uvija se telo njeno oko drugoga
Uzela mu ruku,pa je stavi na grudi
Djubre malo,bas joj stalo da me izludi...

I tako dalje u nedogled, vožnja od Lekinog brda do Ledina je trajala i trajala. Kakvo vreme i kakvo društvo, takve su nam i pesme. Probala sam da sastavim rečenicu od modernih narodnih (čitaj Grand, Zam, BN) pesama, užasnula sam se: Uzmi me, voli me, brushalteri, gaćice, grudnjaci, famerice, đubrad, razvedi se, baš me briga što si oženjen, vodi me sa sobom, ne pitam kuda, skini me, hoću-neću i tako to...Ovo govori mnogo više o stanju nacije nego li naš jadni BDP. Nema više principa, nema moralnih načela, devojke ne prezaju ni od čega, frajeri su poluludi. Muzika odslikava vreme i način života.

Setim se 80tih, kad se žurkalo uz Igra rokenrol cela Jugoslavija, Dodirni mi kolena, to bih baš volela, Ovaj krug sam smislio, ovaj krug sam stvorio, ko je šta već voleo da sluša. Tada se i živelo. Putovalo se. Imalo se, moglo se.
Onda smo 90tih bili u ratu, pod sankcijama, pa svi znamo za turbo-folk generaciju. Te tekstove ne želim ni da ispisujem na svom blogu.

Kad pričamo o narodnjacima, nema više onih lepih tekstova dobrih starih narodnjaka uz koje u kafani polupani sakrijete suzu. Cune Gojković je svojevremeno pevao:

„Ljubav mi srce mori, razum mi željom gori,
za tvojim usnama, za tvojim očima, danima i noćima....“.

Malo njih zna da je taj Cune Gojković sa pesmom „Kafu mi draga ispeci“ učestvovao u Monte Karlu, na Evropskom šampionatu najvećih radio stanica, i pre skoro 30 godina osvojio treće mesto, ostavivši iza sebe tako umetničko radio-fonska dostignuća zemalja sa znatno bogatijom tradicijom kao što su Velika Britanija, Francuska, Španija...

Ako bih sastavila rečenicu od naziva pesama koje su prave izvorne, kafanske, narodne, kako god, to bi glasilo ovako:

Ljubav mi srce mori, Oči jedne žene, Šta će mi život, Mito Bekrijo, Tebi pevam ove noći, Zbog tebe mome ubava, Tiho noći, Emina, Pusti me da nađem srcu lek, Zaplela se kosa devojaka, Zagrli me i oprosti mi, Kad ja pođoh na Membašu, Snijeg pade na behar na voće, Kraj tanana šadrvana, Moj dilbere, Ašto ćemo ljubav kriti...i tako u nedogled, sve čista poezija.

Te pesme pevali su veliki pevači kakvi su Cune, Silvana, Toma, Nada Mamula, Nedžad Salković, Vida Pavlović, u čijim biografijama ćete naći da su obrazovani, kraljevi, genijalci, pobednici festivala, nagrađivani...

Neke od ovih pesama su pisali poznati i manje poznati pisci, pesnici i poete, umetnici i istinski ljubitelji izvorne muzike.
Prelepu pesmu "Emina" je napisao veliki Aleksa Šantić. "Kafu mi draga ispeci" je komponovao Žarko Milanović, pravnik, umetnik, muzičar i nekad šef Narodnog orkestra Radio Beograda. Taj čovek je komponovao muziku za predstave Narodnog pozorišta, ali je učestvovao i u promociji poznatog ansambla „KOLO“.

Toma Zdravković je tek legenda i posebna priča. Kažu da ga je poznata pevačica Silvana Armenulić pronašla na nekoj klupi u Beogradu, bez dinara u džepu. Silvana mu je pomogla da stane na noge, i nastupao je na njenim koncertima i nastupima. Za uzvrat napisao joj je pesmu "Šta će mi život bez tebe dragi" koja je i danas veliki hit.

Tomin veliki prijatelj Kemal Monteno je napisao pesmu o njemu, koju je Toma snimio: “Pesme moje”.

Zaim Imamović, za koga sam sigurna da niko nikad nije čuo je najpoznatiji po svoje tri pesme: ”Gledaj me draga”, ”Mujo kuje konja po mjesecu” i ”Konja vodim, pjehe hodim”. Ovu poslednju je otpevao i Zdravko Čolić, a koja je jedna od njegovih najlepših.

Vranjanku je optevao Staniša Stošić, a čuvenu pesmu koju vole sve Jelene napisao je Dragan Toković, vrsni muzičar i jedan od najpopularnijih autora i interpretatora zabavne muzike u staroj Jugi.

Narodnjaci, nekad i sad. O društvu govore pesme, a o pesmama i njihovom kvalitetu ljudi koji su ih pisali, komponovali i izvodili.

Baj d vej, taksijem sam se vozila do Ledina, gde je moj dragi kolega MIša pravio svadbu, na kojoj su se svirale neke od ovih lepih narodnih pesama, te sam se tako denula pisati o ovome. A materijala na pretek. Odoh slušati neke.