Pronaći prave prijatelje u životu, i uspeti da ih zadržite je teško. No ja sam oduvek imala sreće sa prijateljima: imam divne iz detinjstva, imam sjajne iz osnovne škole, srednje i sa fakulteta, imam zanimljive iz komšiluka, fenomenalne sa bivšeg ili sadašnjeg posla, super sa putovanja pa i prijatelje među prijateljima mojih prijatelja. Izreka kaže "čovek koji ima prijatelja u svakom selu, ima mnogo kuća i bogat je čovek". Rekla bih za sebe da sam veoma bogata i da sam srećna.
Sa nekima se čujem i viđam stalno, sa nekima povremeno. I sve ih volim. E pa jedna od mojih divnih prijateljica, ovih dana odlazi u beli svet, u neke nove izazove, u neke lepše zemlje. Kao i svaki rastanak i ovaj mi pada teško, no ako je razlog valjan, a promena posla te stoga zemlje i kontinenta jeste, mogu da progutam. Inače joj drugačije ne bih oprostila to što ide.
Dakle, braćela ode sutra. Sasvim sam sigurna da za braćelu, tamo gde ide, nema zime, kako se kaže. Nedostajaće mi te naše sedeljke, filozofiranja, blejanja, dugi razgovori o smislu života, beskraju emocija, a bogami i to partijanje. I njena nepresušna energija i prava reč u pravo vreme.
Za sve prijatelje na kugli zemaljskoj, sve drugare i drugarice, a posebno za moju braćelu, prenosim ovaj divni tekst Paula Koelja kojim je sve rečeno o značaju prijatelja u našim životima. (Bolje nego da sam prepisala pesmicu koju je otpevao davno Pepi Laković "svi treba da znaju šta drugarstvo znači...").
Jedan covek, njegov konj i pas koracali su nekakvim putem. Dok su prolazili blizu jednog dzinovskog drveta, pogodi ih grom i ubi na mestu. Ali putnik nije primetio da je napustio ovaj svet i nastavio je da hoda zajedno sa svojim pratiocima zivotinjama.
Dok su hodali, uspeli su se na neki brezuljak, sunce ih je przilo a oni su bili oznojani i zedni. Na jednoj krivini ugledase velicanstvenu mermernu kapiju koja je vodila na neki trg poplocan zlatom, a nasred trga uzdizala se fontana iz koje je tekla voda. Putnik se obrati coveku koji je strazario pred kapijom: "Dobar dan, kakvo je ovo mesto, kada je toliko lepo?". "Ovo je nebo, slobodno mozes da udjes i pijes vode", odgovori strazar i pokaza na fontanu. "I moj konj i pas su zedni", rece covek, ali strazar odgovori: " Zao mi je ali ovde je zabranjen ulaz zivotinjama".
Covek je bio jako razocaran: bio je mnogo zedan, ali nije zeleo samo on da pije.
Zahvalio se strazaru i nastavio. Ubrzo putnik i njegove zivotinje stigose do nekog drveca u cijoj je senci lezao covek sa sesirom. "Dobar dan" rece putnik. "Ja, moj konj i moj pas smo mnogo zedni". "Ima tu jedan izvor medju stenama, pijte koliko god zelite", rece covek pokazujuci na mesto. Covek, konj i pas priblizise se izvoru i napise se vode.
Putnik potom upita: "Kako se zove ovo mesto?". "Nebo", odgovori covek. "Nebo? Ali strazar sa mermerne kapije rekao je da je ono tamo nebo". Na to ce strazar: "Ono tamo nije nebo, ono je pakao". Putnik ostade zbunjen.
"Trebali biste onima tamo da zabranite da koriste vase ime! Takva laz stvara veliku zbrku!". "Ma nikako. U stvari, samo nam cine uslugu. Jer tamo se zadrzavaju svi oni koji se ne libe da napuste svoje najbolje prijatelje", odgovori strazar.
Ne napustaj nikad svoje prave prijatelje! Pronaci prijatelja je Milost, imati prijatelja je Dar, sacuvati prijateja je Vrlina. Biti tvoj prijatelj, to je cast...
Нема коментара:
Постави коментар