Juče je bio rođendan drugarici od moje drugarice pa sam obecćala jedan “rođendanski blog”.
Svakog meseca mi se dešava ista stvar, potrošim platu do 23. u mesecu, a onda poslednjih sedam dana do nove plate kuburim i razvlačim se kako znam i umem. Pa tako i ovog avgusta. Sedam dana do plate je najgore.
Ponedeljak kao ponedeljak. Početak radne nedelje, svi nervozni, ja nervozna. Baš kad sam pred kraj radnog vremena pomislila da pozovem Kaću i Milku na kafu posle posla, zazvoni mi telefon. Naravno, Kaća. Sa istim mislima.
Nađemo se posle posla, sve tri i odemo u lokalni kafić na Vračaru. Iako je onaj moj famozni stan na Lekinom brdu, ja sam samoinicijativno sve kafiće na Vračaru nazvala lokalnim kafićima. Mislim, to je sve tu, deli nas jedna ulica.
Dok smo razglabale o raznoraznim temama, praznih stomaka, Milki je zazvonio telefon.
“Devojke, Sonja nas zove na piće, rođendan joj je”.
Nije nam trebalo dugo da razmišljamo, i u roku od 10 minuta smo krenule. Sonja, koja takođe živi u jednoj zgradi na Vračaru, na sedmom spratu, ima stan sa predivnom terasom. Sve vreme Kaća i ja smo kukale kako smo gladne, sve vreme sam razmišljala rođendan je, mora da je nešto spremila.
Najbolji provod je onaj kad si padobranac. Ja to stalno pričam mojim kolegama sa posla. Nemojte da me zovete na torte i piće, najslađe je kad banem nepozvana. Tako i kod Sonje.
Banusmo Kaća i ja sa Milkom, i pravac u fotelje na terasi. Odmah nas je privukao miris tek pečenih krofni sa stola.
- možemo da se poslužimo?
- naravno, samo izvol’te!
Nas dve k’o gladna godina. Navalismo na one krofne, jedna, druga, treća…pomislim ne valja toliko jesti slatko na prazan želudac, ali taj miris prosto je mamio. Skoro da smo ispraznile činiju, posegnemo za po još jednom krofnom, a Sonja poče da iznosi ovale sa slanišima. Kaća i ja zanemele.
-pa što ne reče da ima nešto i slano, mi umiremo od gladi, najedosmo se sad ovih krofni.
Šta je tu je, nismo imale kud, morale smo da probamo i slaniše. Slaniši nikad bolji: sa bosiljkom, sa paradajzom, sa puterom, sa šampinjonima, ne zna čovek koji pre da uzme. Milka se pravdala kako smo gladne, jer je zategnuto 7 dana pred platu dok je Sonja kao prava domaćica koja slavi rođendan, bila veoma ponosna što smo sve pojele.
Punih stomaka, ljubazno smo se zahvalile na pozivu, dobroj gozbi i obećale jedan rođendanski blog i jednu rođendansku pesmu.
I evo bloga.
Kaća, davaj pesmu.
Draga Sonja, srećan rođendan, klopa je bila savršena!
уторак, 24. август 2010.
среда, 18. август 2010.
O bože, kada će se stvoriti zemlja ravnopravnih ljudi
U osnovnoj školi, tačnije u periodu od petog do osmog razreda, moj najbolji drug je bio moj dnevnik. Baš taj dnevnik pronađem sinoć među starim stvarima, jer još od preseljenja u moj stan, nisam pretitrala veliku kutiju sa slikama, sitnicama i dnevnicima.
Majko moja, ta pisanja, te rečenice, umirala sam od smeha satima. A jedna od najupečatljivijih rečenica iz dnevnika vezana je za događaj sa mlađim bratom.
Ja sam dete iz velike porodice. Moja mama ima tri sina i dve ćerke. Kada rastete u tako velikoj porodici, i u 37 kvadrata, lako se posvađate sa bratom ili sestrom. Pa tako i ja sa mojima.
Najviše sam se makljala sa najmlađim bratom. Tri godine mlađi od mene, uvek me je nervirao kada treba da idemo ispred zgrade. Kao nenormalan trčao je za mnom i mojim drugaricama. A s obzirom na to da ga je mama dobila sa 35, i da je najmlađe dete, bio je i ostao njen miljenik. I stalno me je nerviralo to što kad god se posvađamo, mama je uvek na njegovoj strani, « ti si starija, pametnijji popušta, on treba od tebe da uči...», bla, bla, bla.
Što sam ogovarala mamu i brata, uuu, to mi je bilo najmilije. Kako se posvađamo, i keva stane na njegovu stranu, ja ih tako opletem u dnevniku. Oni su onakvi, oni su ovakvi...i ne samo njih, i stariju braću i sestru. Ali ovo dvoje su bili omiljena tema za pisanje. Hoću reći opanjkavanje. Dnevnik, moj najbolji drug, krio je sav moj bes zbog nepravde.
Jednom prilikom smo se burazer i ja posvađali oko bajsa. Imali smo jedan bajs koji smo delili, i baš smo u isto vreme hteli u vožnju. To je bila strašna svađa:
-uvek mora da bude po tvom, ti si mi neka pametnica.
na šta ja odgovaram:
-ja sam starija od tebe, ja imam prednost.
I sve tako. Uvek sam ja starija, on je zaštićen, svaka svađa je počinjala i završavala se isto. Naravno, na kraju dođe keva i stane na njegovu stranu
-pa pusti ga malo, on je mlađi, vozi ti kasnije..
Mislim se u sebi, samo ti idi, sad kad vas opletem u dnevniku, neće vam biti dobro.
I krenem da pišem, ona samo njega brani, on je razmažen, to nije fer, mi nismo ravnopravni, što ne volim kad je nepravedna, o bože, kada će se stvoriti zemlja ravnopravnih ljudi...
E to je ta rečenica. U šestom osnovne, ogovarajući majku i brata u dnevniku, ja lepo napišem: o bože kada će se stvoriti zemlja ravnopravnih ljudi. Tada mi je to delovalo kao najveći problem, koji se ne da rešiti, i bila sam očajna zbog postupaka moje mame, koja je za mene tada bila nepravedna. Danas, 20 godina kasnije, umirem od smeha kad pročitam baš tu rečenicu, a zemlja ravnopravnih ljudi, hm, pa još uvek ne postoji. Ili bar ne u mojoj kući .
Majko moja, ta pisanja, te rečenice, umirala sam od smeha satima. A jedna od najupečatljivijih rečenica iz dnevnika vezana je za događaj sa mlađim bratom.
Ja sam dete iz velike porodice. Moja mama ima tri sina i dve ćerke. Kada rastete u tako velikoj porodici, i u 37 kvadrata, lako se posvađate sa bratom ili sestrom. Pa tako i ja sa mojima.
Najviše sam se makljala sa najmlađim bratom. Tri godine mlađi od mene, uvek me je nervirao kada treba da idemo ispred zgrade. Kao nenormalan trčao je za mnom i mojim drugaricama. A s obzirom na to da ga je mama dobila sa 35, i da je najmlađe dete, bio je i ostao njen miljenik. I stalno me je nerviralo to što kad god se posvađamo, mama je uvek na njegovoj strani, « ti si starija, pametnijji popušta, on treba od tebe da uči...», bla, bla, bla.
Što sam ogovarala mamu i brata, uuu, to mi je bilo najmilije. Kako se posvađamo, i keva stane na njegovu stranu, ja ih tako opletem u dnevniku. Oni su onakvi, oni su ovakvi...i ne samo njih, i stariju braću i sestru. Ali ovo dvoje su bili omiljena tema za pisanje. Hoću reći opanjkavanje. Dnevnik, moj najbolji drug, krio je sav moj bes zbog nepravde.
Jednom prilikom smo se burazer i ja posvađali oko bajsa. Imali smo jedan bajs koji smo delili, i baš smo u isto vreme hteli u vožnju. To je bila strašna svađa:
-uvek mora da bude po tvom, ti si mi neka pametnica.
na šta ja odgovaram:
-ja sam starija od tebe, ja imam prednost.
I sve tako. Uvek sam ja starija, on je zaštićen, svaka svađa je počinjala i završavala se isto. Naravno, na kraju dođe keva i stane na njegovu stranu
-pa pusti ga malo, on je mlađi, vozi ti kasnije..
Mislim se u sebi, samo ti idi, sad kad vas opletem u dnevniku, neće vam biti dobro.
I krenem da pišem, ona samo njega brani, on je razmažen, to nije fer, mi nismo ravnopravni, što ne volim kad je nepravedna, o bože, kada će se stvoriti zemlja ravnopravnih ljudi...
E to je ta rečenica. U šestom osnovne, ogovarajući majku i brata u dnevniku, ja lepo napišem: o bože kada će se stvoriti zemlja ravnopravnih ljudi. Tada mi je to delovalo kao najveći problem, koji se ne da rešiti, i bila sam očajna zbog postupaka moje mame, koja je za mene tada bila nepravedna. Danas, 20 godina kasnije, umirem od smeha kad pročitam baš tu rečenicu, a zemlja ravnopravnih ljudi, hm, pa još uvek ne postoji. Ili bar ne u mojoj kući .
четвртак, 5. август 2010.
Kenija, Mombasa
Kenija-Mombasa
Napenda - lepa. Mambo/Džambo-ćao. Sante sana-hvala puno.
Kenija je bila naša prva destinacija. Let je trajao 8 i po sati iz Minhena, i nije bio toliko naporan. Kada izađete sa aerodroma na ulice Mombase, prvo što vas iznenadi jeste neviđen broj taxi vozila, i svi samo vas čekaju. Kenija je zemlja u kojoj je dolar na ceni a ne evro, stoga je najbolje da ponesete ovu valutu. I obavezno ih promenite za lokalne šilinge odmah na aerodromu, jer ćete sve platiti jeftinije. Cenjkanje za taxi je poželjno, štaviše obavezno.
Naš hotel je udaljen 30 km od aerodroma. Dok smo se vozili prašnjavim ulicama Mombase, nismo se mogli čudom načuditi i to je bio naš prvi šok. Putevi su izrovani, asfaltiran je samo glavni put, nema infrastrukture, kanalizacije, ni uličnog svetla. Sa leve i desne strane duž celog puta su kartonski boksovi koji predstavljaju prodavnice, i poneka kuća od kartona ili zemlje. Karton siti je za Mombasu napredniji i daleko moderniji. Onda možete misliti kako to izgleda.
Oblast Bamburi se proteže duž gradske plaže i tu su smešteni hoteli, luksuzni rizorti, kompleksi i aprtmani. Drugi šok jeste naša soba. Kada smo stigle u hotel, trebalo im je dva sata da pronađu našu rezervaciju, koju smo poslale naravno mejlom. A kad smo ušle u sobu, nema kreveta, samo sklepane daske. Ali to njima nije problem, rekli su nam, strpite se malo i odmah dolazimo sa krevetima. Za 5 minuta su doneli sunđer, lepo ga isekli tu pred nama, namestili krevet i osmehnuli nam se « this is your bad, madam. Enjoy». Najbitnija je mreža iznad kreveta, jer je to zaštita od komaraca. Ja sam ponela veliku količinu autana, sprejeva, narukvica i mazalica protiv komaraca, tako da sam bila ubeđena da ukoliko ne dobijem malariju, sigurno ću dobiti toksikaciju od svih tih sredstava.
Šta ćemo, gde ćemo, raspakujemo se i pravac plaža. Kenija izlazi na Indijski okean, plaže su prelepe sa belim peskom i palmama. Zaista nešto najlepše što sam do tada videla. Šetajući plažom nabasamo na neki 5 star hotel. Uđemo u baštu da se okrepimo kafom i vodom, i ja primetim jednog čoveka koji nenormalno liči na Ratka Mladića. Tu mi krenemo da pletemo intrige, znači ovde se krije, da li je moguće, jeste on, nije on i u tom šerlokholmsovom uzbuđenju i momentu čovek nam priđe. Ispostavi se da je on menadžer tog hotela, da je iz Hrvatske, da živi i radi u Mombasi već 20 godina i da su ga Kenijske vlasti hapsile prošle godine i držale na ispitivanju 6 dana, upravo misleći daje u pitanju Ratko Mladić!!! To je bio treći šok.
Tu sam se pitala šta nas još čeka u gradu koji ima milion stanovnika, leži na istoku Kenije i predtavlja najveću luku. Većinu stanovništva čine narodi: Bantu, zatim Masai, Luo i Kalenjin. Jezik kojim govore je svahili, ali veći deo stanovništva govori i engleski jezik.
Drugi dan je protekao mirnije, sa manje šokova. Kako smo se odmah asimilovale i upoznale par ljudi, pozvali su nas da obiđemo grad. Mombasa ima gradski prevoz , to su mini kombiji koji se zovu matatu. Vožnja košta 20 šilinga, što je 16 dinara, u jednom pravcu. U jedan matatu može da stane oko 12 ljudi, ali oni ga pune sa najmanje 20, tako da vožnja nije nimalo prijatna kad vam crnac ili crnkinja sede u krilu pola sata.
Mombasa je zapravo ostrvo, koje je sa nekoliko mostova povezano sa kopnom. Jedna od najlepših plaža je Diani beach, do koje je je teško doći ukoliko se vozite matatuom, jer morate i na trajekt. Ukupno dva sata nam je trebalo da pređemo tih nekoliko kilometara, ali je vredelo svaki minut jer je Diani beach najlepša plaža Kenije. Beli pesak, rastinje, zelenilo i palme i prelep plažni bar u sred ničega su neponovljiv prizor. Plažom šetaju pripadnici Masai naroda, obučeni u njihovu nošnju, nudeći vam razne prelice, narukvice i ogrlice. Mombasa nije siguran grad, cvetaju kriminal i korupcija, tako da sam morala čvrsto da držim torbu, čak i na plaži.
Kako je u Keniji sada zima, mrak pada u pola 7, a noćni život počinje u 9. Naši prijatelji, lokalci, su nas vodili u nekoliko noćnih klubova, koji se ne razlikuju mnogo od ovih novobeogradskih. S obzirom da je u Mombasi pretežno stanovništvo muslimansko, očekivale smo skromne devojke, tek poneku oskudnije obučenu. Međutim, u klubovima i diskotekama, a obišle smo Floridu, Beach, Portobelu i Safari , sve devojke su polugole. Naravno da našem šoku nije bilo kraja, a pošto u Mombasi ima jako malo turista i ljudi bele puti, ipak smo nas tri bile u centru pažnje. Lokalno piće Konjaki je nešto slično našoj šljivovici, a košta tri puta jeftinije nego bilo koje alkoholno piće, a pije se u kombinaciji sa sprajtom. Žurkale smo se do rane zore, i naravno ja sam bila na podijumu od ponoći.
I na kraju, treći dan našeg puta u Keniji se završio kupovinom autobuske karte do Dar es Salama (Tanzanija). Čekao je nas dug put kroz prašumu od 600km lokalnim autobusom. Ali o tome i o Tanzaniji u sledećem blogpostu.
Napenda - lepa. Mambo/Džambo-ćao. Sante sana-hvala puno.
Kenija je bila naša prva destinacija. Let je trajao 8 i po sati iz Minhena, i nije bio toliko naporan. Kada izađete sa aerodroma na ulice Mombase, prvo što vas iznenadi jeste neviđen broj taxi vozila, i svi samo vas čekaju. Kenija je zemlja u kojoj je dolar na ceni a ne evro, stoga je najbolje da ponesete ovu valutu. I obavezno ih promenite za lokalne šilinge odmah na aerodromu, jer ćete sve platiti jeftinije. Cenjkanje za taxi je poželjno, štaviše obavezno.
Naš hotel je udaljen 30 km od aerodroma. Dok smo se vozili prašnjavim ulicama Mombase, nismo se mogli čudom načuditi i to je bio naš prvi šok. Putevi su izrovani, asfaltiran je samo glavni put, nema infrastrukture, kanalizacije, ni uličnog svetla. Sa leve i desne strane duž celog puta su kartonski boksovi koji predstavljaju prodavnice, i poneka kuća od kartona ili zemlje. Karton siti je za Mombasu napredniji i daleko moderniji. Onda možete misliti kako to izgleda.
Oblast Bamburi se proteže duž gradske plaže i tu su smešteni hoteli, luksuzni rizorti, kompleksi i aprtmani. Drugi šok jeste naša soba. Kada smo stigle u hotel, trebalo im je dva sata da pronađu našu rezervaciju, koju smo poslale naravno mejlom. A kad smo ušle u sobu, nema kreveta, samo sklepane daske. Ali to njima nije problem, rekli su nam, strpite se malo i odmah dolazimo sa krevetima. Za 5 minuta su doneli sunđer, lepo ga isekli tu pred nama, namestili krevet i osmehnuli nam se « this is your bad, madam. Enjoy». Najbitnija je mreža iznad kreveta, jer je to zaštita od komaraca. Ja sam ponela veliku količinu autana, sprejeva, narukvica i mazalica protiv komaraca, tako da sam bila ubeđena da ukoliko ne dobijem malariju, sigurno ću dobiti toksikaciju od svih tih sredstava.
Šta ćemo, gde ćemo, raspakujemo se i pravac plaža. Kenija izlazi na Indijski okean, plaže su prelepe sa belim peskom i palmama. Zaista nešto najlepše što sam do tada videla. Šetajući plažom nabasamo na neki 5 star hotel. Uđemo u baštu da se okrepimo kafom i vodom, i ja primetim jednog čoveka koji nenormalno liči na Ratka Mladića. Tu mi krenemo da pletemo intrige, znači ovde se krije, da li je moguće, jeste on, nije on i u tom šerlokholmsovom uzbuđenju i momentu čovek nam priđe. Ispostavi se da je on menadžer tog hotela, da je iz Hrvatske, da živi i radi u Mombasi već 20 godina i da su ga Kenijske vlasti hapsile prošle godine i držale na ispitivanju 6 dana, upravo misleći daje u pitanju Ratko Mladić!!! To je bio treći šok.
Tu sam se pitala šta nas još čeka u gradu koji ima milion stanovnika, leži na istoku Kenije i predtavlja najveću luku. Većinu stanovništva čine narodi: Bantu, zatim Masai, Luo i Kalenjin. Jezik kojim govore je svahili, ali veći deo stanovništva govori i engleski jezik.
Drugi dan je protekao mirnije, sa manje šokova. Kako smo se odmah asimilovale i upoznale par ljudi, pozvali su nas da obiđemo grad. Mombasa ima gradski prevoz , to su mini kombiji koji se zovu matatu. Vožnja košta 20 šilinga, što je 16 dinara, u jednom pravcu. U jedan matatu može da stane oko 12 ljudi, ali oni ga pune sa najmanje 20, tako da vožnja nije nimalo prijatna kad vam crnac ili crnkinja sede u krilu pola sata.
Mombasa je zapravo ostrvo, koje je sa nekoliko mostova povezano sa kopnom. Jedna od najlepših plaža je Diani beach, do koje je je teško doći ukoliko se vozite matatuom, jer morate i na trajekt. Ukupno dva sata nam je trebalo da pređemo tih nekoliko kilometara, ali je vredelo svaki minut jer je Diani beach najlepša plaža Kenije. Beli pesak, rastinje, zelenilo i palme i prelep plažni bar u sred ničega su neponovljiv prizor. Plažom šetaju pripadnici Masai naroda, obučeni u njihovu nošnju, nudeći vam razne prelice, narukvice i ogrlice. Mombasa nije siguran grad, cvetaju kriminal i korupcija, tako da sam morala čvrsto da držim torbu, čak i na plaži.
Kako je u Keniji sada zima, mrak pada u pola 7, a noćni život počinje u 9. Naši prijatelji, lokalci, su nas vodili u nekoliko noćnih klubova, koji se ne razlikuju mnogo od ovih novobeogradskih. S obzirom da je u Mombasi pretežno stanovništvo muslimansko, očekivale smo skromne devojke, tek poneku oskudnije obučenu. Međutim, u klubovima i diskotekama, a obišle smo Floridu, Beach, Portobelu i Safari , sve devojke su polugole. Naravno da našem šoku nije bilo kraja, a pošto u Mombasi ima jako malo turista i ljudi bele puti, ipak smo nas tri bile u centru pažnje. Lokalno piće Konjaki je nešto slično našoj šljivovici, a košta tri puta jeftinije nego bilo koje alkoholno piće, a pije se u kombinaciji sa sprajtom. Žurkale smo se do rane zore, i naravno ja sam bila na podijumu od ponoći.
I na kraju, treći dan našeg puta u Keniji se završio kupovinom autobuske karte do Dar es Salama (Tanzanija). Čekao je nas dug put kroz prašumu od 600km lokalnim autobusom. Ali o tome i o Tanzaniji u sledećem blogpostu.
Пријавите се на:
Постови (Atom)