O bože, kada će se stvoriti zemlja ravnopravnih ljudi

U osnovnoj školi, tačnije u periodu od petog do osmog razreda, moj najbolji drug je bio moj dnevnik. Baš taj dnevnik pronađem sinoć među starim stvarima, jer još od preseljenja u moj stan, nisam pretitrala veliku kutiju sa slikama, sitnicama i dnevnicima.
Majko moja, ta pisanja, te rečenice, umirala sam od smeha satima. A jedna od najupečatljivijih rečenica iz dnevnika vezana je za događaj sa mlađim bratom.

Ja sam dete iz velike porodice. Moja mama ima tri sina i dve ćerke. Kada rastete u tako velikoj porodici, i u 37 kvadrata, lako se posvađate sa bratom ili sestrom. Pa tako i ja sa mojima.
Najviše sam se makljala sa najmlađim bratom. Tri godine mlađi od mene, uvek me je nervirao kada treba da idemo ispred zgrade. Kao nenormalan trčao je za mnom i mojim drugaricama. A s obzirom na to da ga je mama dobila sa 35, i da je najmlađe dete, bio je i ostao njen miljenik. I stalno me je nerviralo to što kad god se posvađamo, mama je uvek na njegovoj strani, « ti si starija, pametnijji popušta, on treba od tebe da uči...», bla, bla, bla.

Što sam ogovarala mamu i brata, uuu, to mi je bilo najmilije. Kako se posvađamo, i keva stane na njegovu stranu, ja ih tako opletem u dnevniku. Oni su onakvi, oni su ovakvi...i ne samo njih, i stariju braću i sestru. Ali ovo dvoje su bili omiljena tema za pisanje. Hoću reći opanjkavanje. Dnevnik, moj najbolji drug, krio je sav moj bes zbog nepravde.

Jednom prilikom smo se burazer i ja posvađali oko bajsa. Imali smo jedan bajs koji smo delili, i baš smo u isto vreme hteli u vožnju. To je bila strašna svađa:

-uvek mora da bude po tvom, ti si mi neka pametnica.

na šta ja odgovaram:

-ja sam starija od tebe, ja imam prednost.

I sve tako. Uvek sam ja starija, on je zaštićen, svaka svađa je počinjala i završavala se isto. Naravno, na kraju dođe keva i stane na njegovu stranu

-pa pusti ga malo, on je mlađi, vozi ti kasnije..

Mislim se u sebi, samo ti idi, sad kad vas opletem u dnevniku, neće vam biti dobro.
I krenem da pišem, ona samo njega brani, on je razmažen, to nije fer, mi nismo ravnopravni, što ne volim kad je nepravedna, o bože, kada će se stvoriti zemlja ravnopravnih ljudi...

E to je ta rečenica. U šestom osnovne, ogovarajući majku i brata u dnevniku, ja lepo napišem: o bože kada će se stvoriti zemlja ravnopravnih ljudi. Tada mi je to delovalo kao najveći problem, koji se ne da rešiti, i bila sam očajna zbog postupaka moje mame, koja je za mene tada bila nepravedna. Danas, 20 godina kasnije, umirem od smeha kad pročitam baš tu rečenicu, a zemlja ravnopravnih ljudi, hm, pa još uvek ne postoji. Ili bar ne u mojoj kući .