Zanzibar, deo prvi

Nakon ludorija u Mombasi, i ludila u Dar es Salamu, došao je momenat ukrcavanja na brod i plovidba ka Zanzibaru. S obzirom da smo odabrale brod koji plovi skoro 4 sata ka Stountaunu, mogle smo samo da pretpostavimo šta nas čeka. Na brod se ukrcalo bar 30% više ljudi nego što je dozvoljeno, mahom lokalno stanovništvo. Tanzanija i Zanzibar imaju pretežno muslimanski živalj, a kako su žene bile umotane, morale smo ipak voditi računa i na 30 i kusur stepeni ogrnuti se maramama. Dovoljno je što smo bile jedne od par belaca na tankeru, i što smo upadale u oči, nije nam trebalo još da nas popreko gledaju.
Gomila žena i dece je ležala po podu, masa njih je nosila hleb u džakovima, jer Zanzibar je ostrvo koje je jako siromašno, gde je prosečna mesečna plata 50 dolara, i mahom većinu namirnica donose iz Dara.

Zanzibar je zapravo deo Tanzanije, koja je nastala 60tih godina prošlog veka pripajanjem ostrva Tanganjiki, a koji se sastoji od ostrva Unguja i Pemba. Unguja je veće ostrvo i svi ga neformalno zovu Zanzibar. Blizu Zanzibara su Mauricijus, Sejšeli a dalje na jugu i Madagaskar. Glavni grad je Zanzibar siti, nekad poznati istorijski grad Stountaun (Stone town).

Kako se naš brod približavao obalama Zanzibara, pružao se predivan pogled na luku Stountaun. Iskrcavanje je prilično trajalo, stotine ljudi je grabilo napred, a bekpekerski fazon je imao svoje mane, ranac je bio težak, a ja umorna. Iako smo na ulazu u Tanzaniju dobile vizu, i ovde smo morale da pokazujemo pasoše, popunjavamo listiće sa informacijama ko smo, šta smo, odakle smo, zašto i koliko ostajemo, i naravno pečat u pasoš. Mislile smo, nema više iznenađenja nakon Kenije i Tanzanije, no i dalje nas je na svakom koraku čekalo uzbuđenje, novi šok, novo čuđenje.

Zanzibarom su vladali mnogi, Portugalci, Omanci, Indijci, Arapi, Englezi. Danas, iako su deo Tanzanije, nisu u ljubavi sa Tanganjikom, i nadaju se da će jednog dana biti nezavisni. Zanzibar ima prelepe plaže, na istoku i severu ostrva, sa kojih se, kažu, posmatra jedan od najlepših zalazaka sunca na svetu. Jedno od najzanimljivijih plemena koja žive na ostrvu su Masai, crnci sa čudnim ušima, kako sam ih ja nazvala. Oblače se u svoju nošnju, imaju narukvice, ogrlice i minđuše i te čudne uši. Zanzibarci imaju svoj jezik, Svahili, a i ako pričaju na engleskom, frljaju se s izrazi i svaka reč se završava na “I”: Are you good ( Ar ju gudi, Go right, then turn left (go rajti, den trn lefti) i tako dalje, presmešno zvuče. Većina stanovništva je islamske veroispovesti, ima nešto malo pravoslavaca. Zanzibarci uglavnom žive od turizma. Problemi sa strujom su veliki, a tokom godine se dešava da mesecima nemaju struju, a ostrvo Pemba, drugo ostrvo Zanzibara struju još uvek nema.


Kao i svaka luka, Stountaun ima kapiju kroz koju se prolazi kad se iskrcate, gomile skladišta, nakrcanih kontejnera, čamaca, čamčića i brodova na samom prilazu. Prošle smo kapije i zaputile se ka gradu. Za razliku od Mombase, glavna uličica je bila asfaltirana, doduše asfalt je bio izrovan i prepun rupa, ali opet ličio je na nešto. Bar glavna džada. Pokušale smo pronaći hostel, jer je ideja bila da par dana ostanemo tu, a onda nakon toga da idemo na sever ostrva, gde su bile najlepše plaže. Po knjizi, koju smo nosile svuda sa sobom i koja je bila putokaz, oko glavnog Trga je bilo mnoštvo hostela u kojima smo mogle da odsednemo. Krivudave uličice koje vode do hostela su naravno izrovane, prljave, nepravilne, i malo nas je hvatao strah. Ipak smo pronašle jedan pristojan indijski hostel, koji je, gle čuda je bio čist. Za 25 evra za noć, nas tri smo dobile sobu sa francuskim ležajem, kupatilom, tv-om i mrežom na prozorima.
Prvi put nakon nedelju dana smo videle TV, nismo morale da spavamo ispod mreže, i konačno smo imale toplu vodu te našoj sreći nije bilo kraja. Najbolja stvar na svetu je bila što srpske mreže ne funkcionišu na Zanzibaru, što je značilo da smo nedostupne do daljnjeg. I to je bio razlog za sreću.

Nakon tuširanja toplom vodom, krenule smo u istraživanje grada. Stountaun predstavlja mešavinu različitih kultura, Indijske, Arapske, Mavarske i na kraju Evropske. Grad je sagrađen u 19.veku, kada je bio prestonica jednog od sultana Omana. U tom periodu je izgrađen sam centar grada, divne građevine, kuće, kao i lavirint sačinjen od uskih ulica koje su vodile do glavnog Trga. Međutim, po priči lokalnog stanovništva koje smo upoznale a i po knjizi, kada je sultan proteran, lokalno stanovništvo, nastalo mešanjem Bantu crnaca, Indijaca i Arapa, je bukvalno polupalo sve građevine, počupali su prozore, okna i vrata, tako da sada te zgrade zjape porušene, prazne, prljave i napuštene i deluju sablasno.
Svakako, najznačanija je Palata čuda, nekad sultanova palata, a danas muzej kulture Zanzibara. Inače, celo ostrvo je relativno kasno dobilo struju, između ostalog ova palata je prva dobila lift i električnu energiju na ostrvu.

U Stountaunu je rođen Fredi Merkjuri, originalno ime mu je Faruk Bulsara, čuveni pevač čuvene grupe Kvin. Sa 9 godina se preselio u Indiju, i nikad se nije vratio na Zanzibar. Na mestu gde je rođen danas se nalazi kafić po imenu Fredijeva kuća. U njegovom kafiću smo popile kafu, a kako se nalazi na samoj obali, sa terase se pruža predivan pogled na luku i Indijski okean.

Stountaun je izuzetno značajan u kulturološkom i istorijskom smislu. Ceo grad je zaštićen i uvršten na Uneskovu listu svetske baštine. Zanzibar je bio poznat kao ostrvo koje je svojevremeno bilo najveći proizvođač začina, i najveći izvoznik istog, pre svega bibera. U 19. veku to je bio centar trgovine robljem, a iz luke su kretali brodovi sa hiljadama crnih robova. Imale smo izuzetnu priliku da posetimo Pećinu robova, istorijsko mesto zakonom zaštićeno, koje danas predstavlja spomenik kulture i turističku atrakciju. Ta pećina je zapravo bila mesto gde su se dovozili robovi i držali čekajući na transfer. Nalazi se na jednoj od prelepih koralnih plaža, a sam prilaz je pećini je jeziv.

Nakon obilaska grada, vratile smo se u hotel na kratak predah. Čekale smo veče kako bismo otišle na Darajani pijacu, kojoj, kako kaže naša knjiga, mnogi svetski hoteli sa 5 zvezdica mogu pozavideti na načinu spremanja ribe i specijaliteta od morskih plodova. Naš put do bazara je bio naporan, uličice mračne, bez osvetljenja, a kako smo tamo bile u njihovom zimskom periodu, mrak je bio već u 7 sati. Dokopale smo se nekako pijace, i bile zadivljene prizorom. Desetine štandova, roštilja, majstora, pecaroša, prodavaca i turista su bili smešteni na Darajani pijaci, vatra na sve strane i miris začina. Svako je dozivao da dođemo baš za njihov štand, i odaberemo nešto, a o broju i vrsti ribe ne mogu pisati, jer ja toliku raznolikost u životu nisam videla. Ribe, školjke, hobotnice, dagnje, lignje, sabljarke, ajkule, ovog, onog ne znam ni da nabrojim čega je sve bilo. Na licu mesta je spremaju, kad odaberete, prže na vaše oči, na vatri, naprave vam i lepinju i sve to za par dolara. Ta pijaca je turistička atrakcija, i praktično ako odete u Stountaun a ne jedete tamo, kao da niste bili. Na pijaci smo, dok smo sedele i makljale naše specijalitete, upoznale dva lokalna momka, Alija i Abdula, sa kojima ćemo se koji dan kasnije sprijateljiti i ludo provoditi na severu.

S obzirom da smo istog dana gledale kuda dalje, odabrale smo dva mesta na severu ostrva Nungvi i Kendva. Ispostavilo se da su oni iz Nungvija, a rade u Kendvi. Ali ima svoje brodiće kojima vozi turiste u obilazak a Abdul je lokalni DJ u jednom od dva kafića u Kendvi. Takođe, Rut i Kemiš koje smo upoznale u Tanzaniji, su imali apartmane u Nungviju, tako da su se sve kockice složile. Nakon pijace smo otišle u lokalni kafe klub, gde je bila žurka. Luckasti Zanzibarci su pravili dobre žurke, a mi smo odđuskale svoje i u Stountaunu.

Tu smo opet srele Sofi iy Austrije, koja će nastaviti put sa nama do Nungvija. Sofi je u Daru bila prestravljena a bogami to veče razbila je sve naše predrasude kako je mirna jer je đipala na podijumu i izvodila akrobacije kao da je na takmičenju.

Sutradan smo otišle na spajs turu. Na Zanzibaru ne postoji prevoz, već je on u rukama privatnika a jedino prevozno sredstvo je Daladala, nešto slično Matatuu kao u Keniji, s tim što je Daladala bila nalik frezi sa krovom. Odvezli smo se u šumu, koja je bila nalik džungli kroz koju smo se vozile na putu za Dar, i tu se zaista osećate kao da ste na drugoj planeti. Jele smo pomorandže i mandarine, koje su slatke, i koje su sveže samo par dana. Tu smo saznale da se to voće, kada se izveze stavlja u velike bazene, sa kojekavim sredstvima kako bi im se produžio rok upotrebe. Videle smo najrazličitije začine, a pre svega nekoliko vrsta bibera, karanfilića, muskantnog oraščića zatim čili paprika, cimeta, karija i mnoge druge. Nakon obilaska plantaže začina u šumi je serviran ručak: na platnu na podu, pirinač sa karijem, nekoliko vrsta ribe i morskih plodova. Povratak u hotel je bio prepun utisaka sa obilaska, a uveče standardno Darajani market, klopa i đuska u lokalnom klubu.

Ujutro smo na terasi hostela, koja se nalazi na krovu, upoznale devojke iz Japana i Kine koje su obilazile Malavi, Južnoafričku republiku, Tanzaniju i Zanzibar. I one su potrvdile da je sever ostrva najlepši za kupanje, te smo se spakovale, “uhvatile” Daladalu, da ne kažem prevoz, i pravac Kendva.

A o Kendvi i Nungviju u narednom tekstu.